Пише: Јелена Јоргачевић
Није Дуле морао да себе зове хришћанином да би био со земље, борац против свих бљутавости и млакости. Није морао да верује у Бога јер, уверена сам, Бог је веровао у Дулета. Путуј, Генерале, процветали су цветови. И тек ће
Дуле је имао развијено чуло за лепо – насликано, написано, одиграно. Такође и осетљивост за све оне рањене и чисте душе на које свет режи јер му се може. Био је мајстор за најфиније ткање живота – преображај гусенице у лептира.
Онако срчан, знао је да буде напрасит – некада груб и бесан – али је мало коме било стало до онога што је радио и веровао као њему. То се видело где год да сте седели у Пиониру и где год бисте га слушали и читали.
Кошарка није била његов посао, већ позив, опсесија, страст. Није он био само врхунски кошаркашки тренер, него и тренер младих душа. Није их штедео. Напротив, излагао их је ветровима без милости. Али увек је њима градио синтезу форме и садржаја, спортског талента и општег образовања, осећаја за уметност и игру. Кошарку су морали да воле, без љубави не иде.
Синтеза је неопходна да би се формирали људи, а не само играчи, стручњаци, научници… Као што су потребне и праве вредности. Јер ко не разликује добро и зло и не уме да се побуни када зло крене да се котрља још као омања грудва, тај се одрекао Човека у себи. Зато је он био учитељ у традицији оних највећих.
И сигурно је да би Дулетови играчи – ма где да су после играли, остајали су његови – били успешни и без њега, али он им је градио путоказе да са уских стаза угледају широке хоризонте. Од када је умро, нижу се поздрави који наново показују колико се давао, до сопственог сагоревања.
Дух бунтовништва
Имао је Дуле и мана, није их и ни крио, али су његове врлине друштву биле потребне као вода. Храбар, посвећен до сржи, увек свој. Онако начитан, упорно је трагао за добрим књигама.
Дуле је синоним за Партизан. Он је Партизану дао и овај дух бунтовништва. Њега су отерали, Партизан ломе, али тај дух живи. А по њима се ама баш ништа неће звати.
Поздрављати се с неким увек је лично. Познавала сам га површно, али била сам му дубоко захвална због онога што нам је значио његов Партизан, свега што је говорио, свих играча – домаћих и страних – који су постали наши.
Једном је пришао штанду „Времена” на Сајму књига, док је још било правог Сајма, а ту директор „Времена”, тадашњи уредник фотографије Миленковић и ја – уклети Партизановци – затрчали смо се као тинејџерке на рок концерту да тражимо да се фотографише са нама. Ћеба, пријатељ и колега, који је исто прерано отишао, а иначе навијач оног другог клуба, узео је телефон, али прва слика исечена, друга мало мутна…. Дуле гледа, па онако шеретски: „Овај гарант навија за Звезду.”
Није се дао пасјим синовима
Током првог разговора са Дулетом – у ком он на крају изговара реченицу из Кишове Гробнице „Нисам се дао пасјим синовима” – толико сам била усхићена да је наша садашња уредница фотографије рекла да ме никада такву није видела. А радила сам на стотине интервјуа. Али, човече, причала сам са Дулетом.
Казао је тада: „Луксуз је данас имати став и понос, а порез на луксуз сам платио, пре свега, у здрављу. Али не сматрам се жртвом. Од гњиде може да постане само ваш, без обзира какве су околности у којима се развија, а неком соколу можете поткресати крила, али ће остати соко. Човек у тежим околностима покаже карактер и покаже која му је ‘тачка топљења’. Целокупни живот, гени које носиш, породица, све то развије систем вредности у човеку. Знам колико ме је коштало моје понашање и не сматрам да сам изгубио рат. Изгубио сам битку јер сам је водио са човеком који има све позиције моћи и који је поробио све инструменте власти. Таква битка није могла да се добије, нити се ту радило о будаластој процени да може. Али је морала да се води. Знам да ме је коштала, међутим, знам и колико би ме коштало да је нисам водио.”
Називао је ствари правим именом, ма колико да су та „имена” некад звучала као псовке.
Већ је лоше видео, а хтео је да неке делове ипак ауторизује. Возила сам се колима са мојима, Дуле зове, вичем мужу да кочи, да могу на миру наглас да читам Дулету интервју. Оставља ме на паркингу, јер то читање траје. И није Дуле ништа променио, скоро ни реч, али када смо дошли до једног Звездиног непоменика, првобитно је казао: „наш народ каже, у лажи су кратке ноге, а поред председника, има и један човек са кратким ногама који је…” па нешто онако, оштро, али умерено, пристојно.
„Стани, благо ми је то”.
Ћутим.
„Исправи… са кратким ногама који је буквално персонификација свега најгорег и лажи. Тако је боље!”
Други интервју који смо радили имао је наслов, опет из књижевности, „Ја сам генерал мртве војске.”
Дуле и просјак
Пре две и нешто године седели смо на кафи, након што су га снимили у оквиру кампање где су познати причали о „Времену.” Било је то коју недељу након избора, 17. децембра (2023).
Прилази му просјак, јасно је да се знају и да му Дуле иначе даје новац. Али Дуле је овог пута љут, креће да се расправља како је овај гласао за Вучића и нека му сад онај даје новац. Смејем се, читава ситуација је бизарна, овај се мученик правда: „Нисам, Дуле, нисам“, па онда: „Добро, јесам, али цела фамилија ме терала, шта ћу Дуле, али нећу више деце ми, знам ја какав је Вучић.“
Дулету тада зазвони телефон, мислим да је опет договарао да му се сачува нека књига, а саговорник што чека новце показује на њега па уздише и колута очима. И схватих тек после шта је у тој сцени било посебно симпатично – свађао се с њим Дуле као са себи равним, као што бих се ја свађала са неким из породице. Није ту било потцењивања, патернализма, доказивања, него оно, како, бре, човече можеш…
На крају, није морао Дуле да себе зове хришћанином да би био со земље, борац против свих бљутавости и млакости. Није морао да верује у Бога јер, уверена сам, Бог је веровао у Дулета. Путуј, Генерале, процветали су цветови. И тек ће.
Извор: Време
