Нестали су они дани…пуни чари милине,
Вјетар бије, море страши.. влади дижућ’ у висине!
Увенула – ружа цвијет; олао је лишће грана!
Мјесто пјесме – славујеве, одјекује глас гаврана. –
Гром и муња игру чине кроз димове од облака;
А горди се Ловћен б’ јели као коса стар Новака.
,,Зима! Зима!“ гласи брује, прољеће се жељно чека –
Мени зима не бијаше ал’ фаташе зебња нека…
Ишчезче су многе надем мњах бит’ што ће овом сада?
ишчезле л’ ми она само све ми тада с њом пропада;
Сунце би ми ово јарко мрак несносни тада било:
Ка’ св’јет цио права мука, ах, без тебе Српство мило!
Ал’ је ова дивна нада, трда, мила, здрава, чила,
А основ јој и весеље Србадијо, ти си мила!
Уздана је ова нада њу уништити’ ко би мога?
Ко? што? њу зар? бјежи зебњо! ко би мога’ осим Бога?!
А Бог добар, и милостив, мивоту јој зору јавља,
Сунце среће, ето креће, да ми – наде рај поздравља!
Нека грми, нека с’јева, нека бије, нека страши –
За милу ме ову наду: Ништа више неуплаши
Дионисије Миковић
Извор: Луча, Цетиње 1895
