…Od drugog pričanja popova s bolom se sećam, kako je posekao turčina Ferizovića iz Nikšića. „Eno onamo“ reče, pruživ ruku prema tvrđavici Klačini, od koje se pruža most preko potoka, koga sam napred spomenuo, „eno na oni sami most stekoh se s Ferizovićem, bio je junak kao i jedan Nikšić, ne šćavah ga taknuti, da on prvi ne zađede kavgu, no videći me, potegnu kuburu i upre na mene, isturi je, pasij sin, ali u zalud, pošto me je promašio naže bježat, kukala mu majka, bježi, a ja za njime, napokon ga stigoh i skresah ga ka i nikoga,“ Opšte odobravanje sa svijeh strana, ali on je na njih bio ravnodušan kao da i nisu njemu u povlad. Jedno momče uze zatim gusle i pevaše boj kod Grahovca, ređao je sve one junačke i strašne scene, spominjao je junake i njihova dela, slavio je blažene seni poginulih junaka, jednom reči dao je svakom svoje.
Mene je oduševila ta pesma, mogao sam se stvoriti u ono doba, u one junake, zamišljao sam se u njihovom očaju, u njihovom oduševljenju, gledao sam, što oni gledaju, kuće, porodice njihove, domovinu da stoji pred besnim neprijateljem kao pred razdraženim zverom, ako ga ovi borci ne smetu, ako mu puta ne prepreče daljem prodiranju. A da ste vidili ostalo mi društvo. Ovaki je jedne iste misli, jednog graovskog spomena, svaki ponovo razmahne jataganom sa svakim junakom, svaki izdiše sa mrtvim tićem. I pesma se svršila, a pop Mile će: „a da, Stojane, tako je bilo boga mi, ništ da je slagano, mi žnamo, a ovi su još mladi, đavolji tu ne bijaše.“
-Takog boja, nije do sad bivalo u naše krajeve, prihvati Stojan. Mož misliti, uhvati se nas tri hiljade s njihove petnaest i boža vjera grdno prođoše, a opet će ako bog da. Tu podiže govornik kapicu, koja mu je inače u mnogo svečanijim prilikama uvek na glavi: „Istrijebiće se poganski sin da ga nestane s ovijeh krajeva, jer su mi se dosadili većem niti ih mogu više podnijeti,“ tako govoraše Stojan Kovačević, a iskolači krvave oči, lice mu se zažari i skoči na noge, uhvati se za balčak od sablje, misliš sad će se razmahnuti.
„Šta će ko tražit u Hercegovinu, ona je naša, srpska i ničija više, je li tako, pobratime?“
– Tako, Stojane i nikako drukčije, u zdravlje gospodarevo progledaće jadni Hercegovci, nemo se bojati, čoče, neće se već mrijet oko krsta i mjeseca, atebi je sve jedno, da li jednom staja ispod sablje, navika si mrijet.“ Tako pope Milo u odgovor svome pobratimu.
I opet zatim zađe bardak od ruke do ruke, dževzica sa kavom ukraj ognja vrila je i za malo smo skrkali kave iz ćikare, ko grke, ko li sa šećerom, u pop Mila, ko što sam reče, nalazi se svega.
Bilo je duboko u noć kad polegasmo jedan do drugoga po golu skoro kamenu da se odmorimo, jer bog znade, kakav posao sutra prestoji vojsci oko — nikšićkoj, valja se odmoriti popu Milu, jer tek zora zabeli poći mu valja na svednevni rad, biti mu se valja sa Turčinom, čikati ga na megdan junački, prkosit mu dogoneći svoga đogata do bedema i gradskih kapija.
I zbilja, kao što veli narodna pesma:
„još zorica ne zabijelila
ni danica lica pomolila,“
a već je na nogama naš domaćin. Probudimo se i ostali. Vladala je grobna tišina, svaki ćuti, a svaki znade zašto, i pop Mile ćuti, ogleda oštrinu oštre đorde, sprema pušku i fišeke, sprema se na megdan, na boj. Kad se rasvanulo pođosmo se praštat’ s domaćinom, te mi jednom kraju, a on posede svoga đogata, pa odleti poljem pravo gradu.
Crnogorka malo rađa takih đetića, ko što beše pope Mile. Bio ti je to čovek čestit, pošten, kao čelik tvrda karaktera, ljubio je istinu više svega na svetu, laskavca i laž je mrzio da očima ne vidi, a nada to junak kakav je igda postajao u Crnoj Gori; skrovito selo Markovine diči se — i pravo je — njime, kao što se diči i Šćepanom Radojevićem i dičnom braćom popa Mila,
Ramom i pop Lukom, kojisu našli slavnu i dičnu smrt u slavnome boju na Grahovcu 1858. godine.
Posle prolaska Sulejman-paše pop je Milo pretrpio ljuti prekor, ljutu uvredu, nije na ovom mestu da ju ispričam, dosta da je junački pop hteo oprati čast svoju i to krvlju svojom. Svakog dana je sam samcit išao i bio se sa Turcima, dolazio do samih gradskih kuća, obilazeći šančeve, u kojih su Turci bili. Samo ono mesto, gde je stanovao pop, bilo je turskoj pušci na dometu, i Turci nikad mu mira nisu dali, zasipajuć ga puščanim mecima, no pop je malo šuminjao za njih.
Toga jutra, ko što rekoh, pođe na obični posao, izišao je na glavičicu niže „Verizovićevog šanca“ i odatle poviknuo najboljeg junaka, da mu iziđe na megdan. Ne javlja se niko, on onda zovne da mu Turci sa šanda dođu na dogovor. Kad ih pođe 6—8, pop Milo se ukaže (a bilo je blizu na 100—150 koraka) i vikne im, da je on sam, no pre no što bi i dovršio, Turci opale plotun i pop Milo pao je mrtav, a sin Turčina Ferizovića, kog je posekao pop Milo na klačinskom mostu, strčao je s golim nožem i osekao mu glavu. Sudbina je zar tako htela, Turci su likovali, jer nijednog nema Nikšićanina, koji nije poznavao ljutog krvnika turskog pop Mila iz Markovine, Turci su likovali, iz grudi srpskih otiskivali teške uzdaje za tim divnim perom u srpskoj čelenci…
Turski zapovednik poslao je mrtvu glavu popovu nagrat, a njegovi Markovljani donesoše mu telo i pogreboše kod srpske crkve u selu Riđani uz opštu tugu sviju Crnogoraca, uz teške uzdaje svakog, ko je poznavao čestitoga popa Mila. Tom sam prilikom vidio mu majku, taj uzor žene slovenske i srpske, tu ponosnu Crnogorku, koja je srećna bila da i trećeg i potonjeg sina vidi mrtva, a na oltaru domovine. Crnogorku je majku veselilo to, al ipak staricu majku potreslo je do dna već ionako ranjene duše, te je s tom ranom i otišla na onaj svet, među tri dike svoje i svoje domovine, među hrabre sokole Jovoviće, viteška joj tri sina.
Odlomak iz teksta „Na konaku kod popa Mila, pod Nikšićem“ 1877
Srpske ilustrovane novine
