Пише: Милија Тодоровић
Гостовање митрополита црногорско-приморског Јоаникија на РТЦГ, од прије неку ноћ, скренуло је на себе позитивну пажњу овдашње јавности. Можда по први пут (досадашњи њихови јавни наступи на фреквенцијама државне покривености увијек су имали неки дискутабилан повод — устоличење, полемике, саопштења) Јоаникије јавно наступа без околности неког или нечијег притиска на цркву, без неке драме у позадини. Његошеви дани, Амфилохијеви дани, однос државе и цркве, рад црквене гимназије и хуманитарне црквене активности… То су теме које су широј јавности (па и онима који „не навијају“ за цркву) дале прилику да, послије четири године његовог столовања на трону митрополита, виде Јоаникија у пуном и правом свјетлу његове личности и његове црквености.
Овај интервју на РТЦГ (све похвале иначе врло професионалној Ивани Поповић) на првом мјесту је растопио ону поштапалицу и општу предрасуду да се Јоаникије недостижно разликује од свога претходника. Свакако да је Амфилохије непоновљив и да се не само Јоаникије, него и његови наредни насљедници, не могу ни по чему поредити с њим. Међутим, та чињеница не укида право и могућност новом митрополиту да пројави своју индивидуалну препознатљивост, свој образовни профил и виђење црквене службе.
Па ако нико (па ни Јоаникије) није раван Амфилохију, опет свако има довољно могућности да обави своју службу у најбољем могућем сопственом издању и на друштвену корист. Тако смо прексиноћ видјели човјека по свему достојног своје службе, па и службе Амфилохијевог насљедника. Умјерен и благородан тон саопштавања, помирљиви искази, а опет довољно јасни и недвосмислени, широк спектар образовања и занимања за различите области људског дјеловања и избор оних одговора (на незгодна питања) који умирују, а не помамљују публику.
Гимназију ”Свети Сава” у првом уписном року уписао 41 ученик
Јоаникије је коментарисао личности Његоша и Амфилохија онако како то приличи црквеном пастиру, без амбиције да та тумачења имају општу обавезност, а опет са израженим ауторитетом некога ко разумије и другима лијепо тумачи јасну везу ових великана са самом црквом, чији су обојица били митрополити.
Поред тога, Јоаникије је, без трунке претенциозности, одржао кратак час (курс) цјелокупној јавности на теме: секуларно друштво, антифашизам, ревизија историје, друштвено помирење. Начин на који је образлагао те теме може се описати овако: не може краће, а јасније.
Мислим да је од велике друштвене користи било и то што је направио не само појмовну него и практичну политичку дистанцу између цркве којој је он на челу и било које државне власти. Још љепше од тога било је и то како је афирмативно говорио о Методију и Епархији будимљанско-никшићкој, упркос општем утиску да се млађи од „двојице митрополита“ не сналази најбоље како у комуникацији са јавношћу тако и са историјским темама.
Све у свему, Црна Гора могла је да види достојног чувара Амфилохијевог насљеђа у лику митрополита Јоаникија. На то је указивао његов цјелокупан наступ, без обзира на то што то „Амфилохијево насљеђе“ неки идеолошки и медијски центри различито интерпретирају. Довољно је било сат и десет минута живог разговора са Јоаникијем, разборитим човјеком очигледних добрих намјера, да се све те интерпретације сведу на ону једну: Достојан.
