Пише: Јасна Ивановић
Од времена кад је Хана Арент писала о очају као о политичком ресурсу, свијет је постао знатно креативнији у тзв. биополитичком управљању.
Епштајновштина, како смо одабрали да назовемо актуелни геополитички тренутак, тек је у замајцу. Ко преживи, причаће, додуше на сигурном ослонцу терапеутске софе.
У нашем малом мисту преплићу се судски, црквени и порнографски скандали. Густа неуронска мрежа аморалија, пардон, аномалија. Довољно да се ниво народног кортизола не спушта испод црвене ознаке, па још и прелива. Усудићемо се рећи да је преливање до те мјере константно, а стање кризе нормализовано, да се може говорити о колективном шоку. По дефиницији доктрине шока, у истоименој књизи Наоми Клајн, кризе попут ратова, терористичких напада, природних катастрофа итд. користе се од стране политичких и економских елита за увођење великих промјена попут приватизације, либерализације тржишта, слабљења социјалне државе… Карактеристични примјери наведеног су управо постсоцијалистичке државе, јер ,,само криза – стварна или перципирана – производи праву промјену“. Проста и, по мишљењу многих, одвећ упроштена математика, али занимљива, ако не по чему другом, а оно као стилска фигура.
Оно што Балкан ипак не чини школским примјером доктрине шока јесте хаотичност смјене трусних центара намјесто једне кључне кризе. Види горе: судски, црквени и порнографски скандали… Притом се и епохе без проблема преплићу и ревидирају на дневном нивоу, без назнака о устаљивању одређеног консензуса међу разједињеним грађанима јер за то немамо кадре институције.
Хаос, дакле, као једина константа и заједнички садржалац, сведржалац, дјелилац и ситнитељ до у парампарчад. Горко је сада одбранити се потврђеним народним изрекама, или одметнутим у изреке стиховима, попут – бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко! Горко јер је подложно дискусији, што није био случај у вријеме кад су ови стихови настајали, па и потом, за толико времена преношења. Горко јер ће она врата цркве можда бити затворена.
Но ипак, није да смо без константи! Ево дечанског оникса, кад смо већ на вратима цркве. Сваки покушај разарања, разиђивања и пренамјене отрпио је постојано. Кад га људи нису бранили, чинили су то камени украси, попут чувеног грифона што је по предању пао на главу отимача, након чега се од отимачине одустало. Може заиста бити да нас још једино чудо из очаја може избавити. Штавише, прије но су нас као стари народ доктрином шока навукли на ресурс очаја, ми смо као стари народ обикли на ресурс чуда. Илити – нека буде што бити не може.
