Пише: Јарослав Пецник
Ескалација усташоидних црнокошуљаша није само посљедица рата, националистичке индоктринације, ревизионизма, политичких манипулација, већ израз друштвене запуштености и социјалне бесперспективности о чему Пленковић упорно шути или оправдава накарадним “двоструким конотацијама”, у којим је усташки поздрав “За дом спремни” само вршак огромне националистичке, усташоидне санте леда која се ваља испод површине мора
Недавно, 19. листопада 2025. навршило се девет година од како је Андреј Пленковић, актуални шеф ХДЗ-а, постао премијер са досад најдужим (трећим по реду) мандатом у повијести Републике Хрватске и ускоро ће без икакве сумње по дуљини владавине “претрчати” и првог хрватског предсједника Фрању Туђмана, који се на челу државе налазио пуних девет и пол година.
Сасвим очекивано, оцјене његове досадашње владавине, али и свеколика рада, крајње су опречне: у редовима владајуће странке и њезиних коалицијских партнера сматрају га, успркос бурним домаћим и турбулентним међународним (не)приликама, најуспјешнијим премијером у новодобној повијести РХ (17. српња, 2016. изабран је за предсједника ХДЗ-а, да би након тога три пута заредом побиједио на парламентарним и локалним изборима, а најбоље резултате је постизао и на изборима за парламент ЕУ) који је политички, економски и социјално стабилизирао земљу, док га на љевици (или ономе што је од ње номинално преостало) оптужују као бескрупулозног аутократа који је све државне, али и јавне институције, подредио особној моћи и интересима, претворивши их у послушни сервис своје политике и владајуће странке и којег при тому прате бројне корупцијске афере његових министара (до сада их је смијенио 30-ак), али тај круг привилегираних и повлаштених људи блиских премијеру, уплетених и осумњичених за разне криминалне радње, далеко је шири (тешко их је све и побројати).
Прије но што би их “пустио низ воду”, у правилу би их бранио и покривао својим ауторитетом, чак и онда када је свима и из авиона било видљиво да су ухваћени на дјелу с “прстима у меду”.
Француска собарица
И уистину, борба против корупције и више него отворене спреге политичке елите с моћним подузетничко-мафијашким структурама једна је од најслабијих карика Пленковићеве владавине. Он то, наравно, негира и наводи како мијења корумпиране министре (које је сам и одабирао), а полиција хапси све осумњичене за корупцију и криминал.
Али у ситуацији када премијер преко Ивана Турудића, компромитираног главног државног одвјетника (тужитеља), чији је недавни избор на челно мјесто државног одвјетништва особно протежирао, контролира све полицијске и наводно неовисне истражне органе, укључујући добар дио највиших правосудних инстанци, онда је посвема развидно да је та борба у најбољем случају строго селективна и да је прије свега у функцији “заштите лика и дјела” самога премијера, како се његово име ни у ком случају не би доводило у везу са силном криминалном хоботницом под покровитељством ХДЗ-а, која је премрежила читаву Хрватску и остала нетакнута још од времена Туђмана, преко Санадера, све до Карамарка и наших дана. И доиста за Пленковића, успркос бројним индицијама (прије свега везаних за аферу око “Агрокора” и његове улоге у формирања такозване групе “Борг” која је осмислила развлашћивање некада најмоћнијег регионалног тајкуна Тодорића и његова империја и при тому у своје џепове згрнула на десетине милијуна еура), нема доказа да је особно инволвиран у некакве прљаве корупцијске или сличне радње.
Ипак (тко зна што вријеме носи?), иако га нити једна од афера, барем до сада, није пољуљала, посвема је јасно како проблем није у појединим министрима и премијеровим представама с њиховим смјенама и именовањима, већ је проблем у цијелом, накарадно постављеном суставу који толерира, подстиче и у коначници штити незајежљиву похлепу партијске, хадезеовске клике (нажалост, ни остале странке, када се нађу у прилици, нису имуне на те и сличне “изазове”) која бескрупулозно пљачка властити народ, а све под лицемјерном егидом хињеног домољубља и заштите националних интереса пред силом разних непријатеља (са Србима на челу колоне) који само снују како да нам нашкоде.
И та лажна, перфидно исфорсирана слика стварности ма колико била танка и провидна, (не)вјештим се манипулацијама, агресивном популистичком демагогијом и националистичком реториком, неподношљивом лакоћом “прима”, а незадовољство фрустрираног грађанства усмјерава у посвема погрешном правцу: не према стварним виновницима бесрамног крадежа и лоповлука, већ према “домаћим издајницима” које предводе “комуњаре”, “југославенчине”, анационална фронта разних (квази)љевичара, лажних антифашиста и људскоправашких удруга, наравно, увијек уз асистенцију домаћих Срба с др Милорадом Пуповцем на челу, који вредно раде на дестабилизацији Хрватске. Наравно, све те малоумне флоскуле немају везе са здравим разумом и истином, све то Пленковић јако добро зна, али се прави наиван као француска собарица и ништа не подузима да се тому одлучно супротстави, увјерен како и сам на том шовенском фону може профитирати и излешинарити нешто гласова и потпоре из редова екстремне деснице.
Бахати канцелар
Али по свему судећи, ствари су се отеле контроли. Од спектакуларних концерата Марка Перковића Тхомпсона у Загребу и Сињу, преко покушаја разних бранитељских удруга да онемогуће антифашистичке манифестације културе у Бенковцу и Шибенику, па до најновијих жестоких антисрпских испада усташоидних црнокошуљаша против одржавања “Дана српске културе” у Загребу и Сплиту, све је то дошло на дебелу “наплату” и само је питање времена и политичко-друштвеног контекста када ће се и унутар владајуће странке охрабрити и ојачати гласови “тврдих” Хрвата који у евидентној ескалацији усташтва не виде никакав проблем. Напротив, препознају га као искрено “домољубље” и они који “национално анемичног” Пленковића никада нису прихватили као свог лидера.
Добар им је док доноси побједе (и наравно, материјалне привилегије, јер свако домољубље, посебице у РХ, има своју цијену), али само чекају да се на првој кривини озбиљније поклизне како би му додатно подметнули ногу и некаквим унутрашњим “дворским” ударом на чело странке и државе довели човјека по мјери њихове кратке памети, дакле, ригидног десничара који заговора јасну суверенистичку политику а ла Орбан, неку модернију верзију Карамарка, бившег шефа ХДЗ-а. Камо лијепе среће, уздишу ти исти хадезеовски талибани, да је Милановић “њихов”.
Без обзира на све мане и ескападе које изводи, за разлику од килавог Пленковића отворено би и дрчно бранио Хрватску и Хрвате, па зар није управо он одликовао припаднике ХВО-а осумњичене за ратне злочине, вратио генералски чин Бранимиру Главашу, који је му је био одузет након што је осуђен као ратни злочинац, а таквих и сличних “бисера” у актуалног је предсједника РХ на претек. С друге стране, премијер се кукавички повлачи јер му је важнија будућа особна “еуропска” каријера (у Бруxеллесу такви потези не би били поздрављени) коју недвојбено планира, од заштите и промоције националистичких идеја тврдолинијашког језгра странке, која је управо на тим ставовима и обликовала ХДЗ као свехрватски покрет у којем ЗАВНОХ и антифашизам, супротно преамбули хрватског устава, немају никакав значај.
Управо супротно, уз свесрдну потпору врха Католичке цркве, темељ националне државности “делегира” се према НДХ као изразу повијесне тежње хрватског народа за самосталном државом, како је то јасно и гласно још почетком 90-их година мудрословио тада новокомпонирани пучки трибун Фрањо Туђман. Када је Пленковић дошао на чело ХДЗ-а, обећао је како ће га промијенити, односно еуропеизирати, али данас свједочимо како су то биле и остале пуке тлапње; дапаче, догодило се управо супротно: ХДЗ је промијенио Пленковића, самодопадни бирократ еуропског штиха постао је бахати ауторитарни канцелар, изражене “воље за моћи”, који о свему одлучује сам или у уском кругу повлаштених пајдаша и партијских побочника од којих за узврат захтјева беспоговорну послушност.
Невоље са стварношћу
Пленковића и његово обнашање власти потресале су разне кризе и афере, прије свега већ споменути “Агрокор”, гдје су “замрачене” силне милијарде еура, а сложени судски поступак против осумњичених заправо још није ни отпочео, потом пандемија, разорни потреси у Загребу, Сиску и Петрињи, енергетска криза, штрајкови, инфлација, перманентни сукоб с предсједником државе, своједобно велика незапосленост, комплицирана међународна сцена (ситуација у БиХ, рат у Украјини, израелски геноцид у Гази и нејасно суспрезање владе РХ да призна палестинску државу итд), али из свих тих догађања излазио је углавном неокрњен.
Нема сумње, показао се вјештим вођом, јер је знао поткупити и(ли) привући на своју страну све оне који су га могли потенцијално угрозити (министар обране Анушић), а као политичар “опће праксе” успјешно плива еуро-структурама, гдје несумњиво има становити утјецај, свакако изнад значаја и улоге РХ у ЕУ, али све то ни издалека није довољно да би га се могло сврстати међу стварне државнике од формата, како очевидно самога себе доживљава. Једноставно стога јер не држи и никада није ни држао до темељних еуропских вриједности. Иако се у њих јавно заклињао, заправо их је суставно игнорирао, а свакодневно понашање и политичка пракса унутар РХ, лишена свих моралних скрупула посвема га разоткрива као особу која држи само до моћи и власти и на бира средства да то и оствари.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Дјелује кроз полуистине, обмањује јавност и никада није и вјеројатно ни неће јасно дефинирати политичке идеје и енергију које га покреће, напросто му недостају и политичка каризма и државничка вјеродостојност. И управо стога велики дио хрватске јавности у њему не препознаје државника са визијом, политичара аутентичних духовних потицаја, већ иза њега зјапи празнина о смјеру и смислу политике коју заговара. И у тому је сва Пленковићева бизарна трагикомичност, у њега све остаје на разини испразне, театралне гесте која се већ по потреби тренутка, углавном без смисла и памети мијења, он не брани и не заговара принципе, већ се искључиво руководи пуком прагмом у којој недостаје елементарне људске емпатије за слабије и угрожене, а губитника транзиције (не само међу старијим, већ и младом популацијом) све је више и више, уосталом као и акумулираног незадовољства које пријети социјалном ерупцијом.
Симптоми таквог стања све су видљивији: ескалација усташоидних црнокошуљаша није само посљедица рата, националистичке индоктринације, ревизионизма, политичких манипулација, већ прије и изнад свега израз друштвене запуштености и социјалне бесперспективности, о чему Пленковић и булумента његових побочника упорно шути или оправдава накарадним “двоструким конотацијама”, у којим је усташки поздрав “За дом спремни” само вршак огромне националистичке, усташоидне санте леда која се ваља испод површине мора.
У клинчу с председником
Ипак, треба бити поштен и нагласити да је Пленковић отворио простор за убрзавање остварења појединих хрватских стратешких циљева. Под његовом управљачком палицом РХ је ушла у Шенген (ускоро постаје и чланицом ОЕЦД-а), знатно је подигнут кредитни рејтинг државе, смањио се огромни фискални дефицит и јавни дуг, од 2021. до 2025. године земља је имала натпросјечну стопу раста и по развијености се одлијепила од самог дна ЕУ на којем је дуго таворила и почела се приближавати просјеку чланица Уније и на концу увео нас је (боље речено увукао) у еурозону, која је великој већини грађана само додатно отежала живот. Наиме, иако су Пленковић и његова дружина на сва уста обећавали како ће измјеном валуте поскупљења бити симболична, након увођења еура, све, посебице основне животне потрепштине, енормно су поскупјеле, а самим тиме се и убрзава готово већ галопирајућа стопа инфлације. Ексклузивна мањина богатих постала је још богатија, а огромна већина сиромашних, или на прагу сиромаштва још сиромашнија, лишена сваког људског достојанства и сведена на пуко преживљавање.
Велики се број младих у тражењу боље перспективе иселио (и још увијек исељава) у западну Еуропу, Аустралију и Канаду и тај демографски мањак тешко је надокнадив, посебице стога јер радикална десница стално и упорно засипа јавност бедастим будалаштинама о мигрантима (Непалци, Индијци, Филипинци и други) проглашавајући их опасношћу по “хрватски идентитет”, нашу културу, наш “католички/кршћански” начин живота и та демонизација опасно ескалира, а да нитко или мало тко говори да без њихова рада (у РХ тренутно борави око 150 тисућа гастарбајтера) ова земља једноставно не би могла ефикасно функционирати. Уз стране раднике, Хрватска насушно треба и велику, осмишљену реформу школства (посебице високог образовања), једнако тако и здравства које моћни лобији гурају у све већу приватизацију, тако да ће ускоро (ако већ и није) здравље постати луксуз о којем озбиљно могу скрбити само најбогатији. Онај тко буде имао пара, моћи ће се и лијечити, а осталима што Бог да.
Реформа порезног сустава, мировинских фондова и низа других ствари тек чекају озбиљне захвате с којима се Пленковић боји суочити и све то одгађа, а како би “замаглио” тегобну стварност, која ће ускоро постати још и тежом, поготово када РХ као новој чланици ЕУ истекне “рок прилагодбе” и тиме јој престане пристизати огромна финанцијска потпора. Уз то премијер форсира сукоб са предсједником државе Зораном Милановићем, како би позорност јавности с битних пребацио на ефемерне појаве. И у тому има и среће и успјеха, јер и Милановићу одговара овај, у бити посвема излишан, често комичан и беспотребан “фајт”, чиме си међусобно дижу рејтинге иако оба актера добро знају да то што чине само шкоди стабилности земље, а на међународној сцени их чини невјеродостојним, али међусобна нетрпељивост и ега су им јача од одговорности, тако да се вјеројатно и у будуће, као и у претходној кохабитацији, ни око чега неће моћи договорити.
А што то блокира рад низа државних, судбених и јавних институција, кога брига? По свему судећи, иако у овој отужној причи нема невиних, захваљујући прије свега Пленковићу, хрватско се друштво заглавило у малограђанској, пургерској баруштини, исцрпљује се идеолошким подјелама, широким спектром двоструких конотација, повијесним и домовинским митовима, националистичким, прије свих хистеричним, антисрпским ресентиманом и све нас то (од)води на странпутицу и удаљава од еуропских цивилизацијских вриједности на којима би требало почивати свако зрело и здраво друштво. А све ће то, нажалост, још дуго (по)трајати, јер управо као и у роману Андре Гидеа Ковачи лажног новца, на дјелу је свеприсутна друштвена хипокризија којој у нас, у РХ печат дају прије свих Пленковић и ХДЗ.
Извор: Време
