Пише: Јарослав Пецник
Новина етичке концепције Томе Аквинског садржана је и у чињеници како у њој има мјеста и за “некршћанску”, лаичку етику која човјека (при)води добру, али сама по себи није довољна за остварења вјечног спасења. За то је потребна Божја милост, којом се усавршавају “теологијске” врлине: вјера као натприродни дар, нада која нас носи оптимизмом и енергијом и љубав, највећи и најљепши дар којим је Бог подарио човјека
Иако је Тома Аквински рођен прије осамсто година (1225) у дворцу Roccasecca (у близини градића Фросиноне) у Италији, као посљедње, дванаесто дијете великаша Ландулфа Аквинског (у блиској родбинској вези с њемачким царем Фридрихом Барбаросом) и Теодор Ћиенти, његово монументално дјело – написао је више од педесет књига, али и низ химни које се и данас пјевају у римокатоличким црквама – и даље је живо, без обзира на то да ли се прихвата или оспорава, те надахњује генерације мислилаца диљем свијета. Дубином, оштрином, ширином и оригиналношћу мисли, огромним, енциклопедијским знањем и необузданом страшћу за откривањем истине, смисла људског живота и послања, обликовао је духовне каноне новодобне филозофије, теологије и знаности уопће, или како је то у својој Повијести филозофије Запада записао немилосрдни критичар Бертранд Расел: “Све нас је инспирирао крајње поштеним излагањем свога наука, али и аргумената који би га могли побити, јасно разликујући аргументе разума од аргумената објаве.” У том духу га је коментирао и Ајвс Конгар, један од водећих теолога наше епохе, устврдивши како је био и остао “наш учитељ мишљења” којег су красиле отвореност, толеранција и спремност на дијалог са бројним и крајње разнородним опонентима. Био је увјерен како се само тако може тражити и наћи истина.
Тијеком релативно кратког али истраживачким духом радозналог и испуњеног живота (преминуо је 7. ожујка 1274, на путу за црквени сабор у Лyону, на позив папе Гргура X, тако да су га сахранили у француском Тоулоусеу), Тома Аквински је живио скромно и повучено, посвема посвећен раду. Из низа капиталних дјела која је написао свакако би требало издвојити двије несумњиво конгенијалне, вишетомне књиге: Summa theologiae и Summa contra Gentiles, али за нас би данас, у ова времена великих идеологијских криза, апокалиптичког (с)лома старог и рађања једног новог, крајње неизвјесног и опасног свијета, можда најинтересантније било дело Qуестионес диспутате, бриљантни трактати о истини (De Veritate), моћи (De potentia), злу (De malo), души (De anima), врлини (De virtutibus) и духовним створењима (De spirittualibus creaturis), трактати који критички артикулирају наведене теме и проблеме и постављају питања који и нас муче. А, од Аквинца се може и има што научити.
Живот посвећен знању
Практички већ од дјетињства Тома је био фасциниран знањем које се у његово вријеме могло стећи само унутар црквених институција, па се тако јако зближио с “просјачким” редом доминиканаца и желио им се придружити, што су му родитељи одлучно (за)бранили, али упорношћу их је успио “сломити”, почео се школовати у Напуљу, а затим је отишао на студиј теологије у Париз, гдје је слушао предавања Алберта Великог, који га је и упутио на суставно проучавање Аристотела, а овај му је постао цјеложивотном инспирацијом и темељем на којем је (из)градио властити, оригинални наук. Истина, на плану етике није “заобишао” ни Платона, од којег је преузео учење о четири главне врлине: о разборитости, која је наша највећа потреба, те праведности, умјерености и храбрости, и на тому се темељи “комплекс аутентичног људског живота (bonus totius vitae humane). Није згорег подсјетити како је, без огледа на готово беспријекорну систематичност, знао и погријешити: примјерице, неоплатониста и мистика из петог стољећа Дионизија Аеропагита замијенио је с Дионизијем који се спомиње у Светом писму, али без неког већег значаја за цјелину његова наука.
Још за студија постао је познат по “нетипичним” коментарима Аристотелове филозофије, да би се на концу, успркос размимоилажењу с тада превладавајућим ставовима међу теолозима, нашао у Риму као “папински теолог”, и ту је живио до 1269. године, када се вратио на свеучилиште у Паризу, гдје почињу његове жестоке конфронтације са догматицима (латински аверроисти, хетеродоксни аристотеловци њима слични), који су у Аристотелу видели опасност по кршћанско учење. Болестан, исцрпљен радом, сталним оптужбама за херетичко учење и јаловим полемикама, Тома се повукао у Напуљ, гдје је провео посљедње двије године живота, како би се у миру посветио “апологији Аристотела” (сматрао га је врхунцем знања у свим питањима) и доказао да његова филозофија није супротстављена кршћанској мисли, нити је штетна по њу, већ је “широко маневарско поље на којем кршћанска мисао обогаћена аристотелизмом даје своје најплодније резултате” (Јан Паточка). У сличном духу данас размишља и велики француски повјесничар Алаин Цорбин, по којем је Тома кроз Аристотела (чију је мисао генијално инкорпорирао у кршћанство), суочен са ништавилом, разоткрио тишину Божје милости која нас и ужасава и уздиже и у “наше брбљиво доба”, те мимо језика открива просторе “непатворене метафизике”. Након што је Тома преминуо, његова је мисао педесетак година остала скрајнута, прибијена на ступ срама, да би тек 1325. године све оптужбе за кривовјерје биле повучене, он рехабилитиран, а доминиканци га прихватили за учитеља свога реда; временом ауторитет му расте, да би 1576. био проглашен за учитеља Католичке цркве, а 1879. томизам био признат за службено учење Цркве.
Учење
Тома је самоме себи поставио задаћу: Аристотелову филозофију прилагодити “духу времена” како би што примјереније образложила истине објаве и догме цркве и тако “учврстила истину вјере”. Дакако, као мислилац од формата знао је да ум неке темељне догме кршћанства (тројство, инкарнација, посљедњи суд итд.) не може доказати, нити може покрити или замијенити цијело подручје вјере, али може вјери помоћи објашњавајући њезине догме. Претпоставка за то била је јасно разликовање филозофије од теологије, односно разликовање њихова предмета: битка створења и битка Бога. У Аристотела потенција је увијек и материја, а акт уједно и форма и обратно. Битак је, међутим, један, те се не разликује битак Бога од битка ствари. Тома, међутим, прави разлику између есенције и егзистенције које су у односу потенције и, с друге стране, акта и материје и форме. Тако есенција човјека обухваћа форму “умности”, али и материју “бићевитости”. Бог је, утолико, једини нужни битак који јест по есенцији, а његова есенција уједно јест и егзистенција. Код свих других бића битак је различит од есенције. И на тому Аквински изводи разлику између филозофије као знаности о коначном битку створења и теологије као знаности о нужном битку Бога. Материја сада више није вјечна као у Аристотела, већ је створена; Бог је свијету трансцендентан, изван је свијета, чиме је опасност од пантеизма избегнута, а Бог једини о(п)стаје савршен и свемогућ, спознаје самог себе, “производи” свијет и, како каже Паточка “дјелатан је узрок свега и циљ/телос свих ствари”. Тиме је Аквински уједно и “отклонио” могућност онтолошког доказивања Божје егзистенције и стога су могући само “апостериори” докази којих је набројао пет (први покретач, каузалност, ланац нужности, потпуно, највише савршенство и сврховитост/телеологија).
Човек
Како би у цијелости могли схватити људско понашање и дјеловање, морамо детаљно истражити оно што Аквински дефинира као synderesis (латинска изведеница грчког појма “позорност”), чиме је означио темељне принципе моралног закона који “опомиње” нашу савјест да избјегавамо зло и подстичемо добро понашање; дакле, односи се на природни закон који партиципира с Божјим законом. Дакле, врлине су (и) оперативне диспозиције које човјек, сопственом енергијом, стјече помоћу интелекта и воље и којима модифицира свој карактер супротстављајући се злу. Нитко не може бити моралан ако није и хуман, али новина Томине етичке концепције садржана је и у чињеници како у њој има мјеста и за “некршћанску”, лаичку етику која човјека (при)води добру, али сама по себи није довољна за (п)остварења вјечног спасења. За то је потребна Божја милост којом се усавршавају “теологијске” врлине: вјера као натприродни дар, нада која нас носи оптимизмом и енергијом и љубав, највећи и најљепши дар којим је Бог подарио човјека. Вјера и нада могу егзистирати и без љубави, али нити једна врлина, пуног садржаја, опсега и досега, не може постојати без вјере.
Интелектуалне и моралне врлине имају заједнички циљ: људски живот учинити хуманим, испуњеним добротом (bonus totius vitae humanae). За такво што неопходна је успостава особне и друштвене хармоније; дакле властито и опће усавршавање које увијек креће од разума и развија се према љубави. Хармонија је битна како бисмо Бога појмили као Мудрост и Добро; то је симетрија на којој се темељи Томина кршћанска (али и опће људска) интелектуално-реалистичка, морална и аксиолошка етика, која свој пуни смисао не налази у максималној реализацији спознајних процеса већ примарно (п)остварењем и реализацијом истине, добра и праведности. Коначни телос човјека је Бог (Summum bonum). Цјелина Томина учења могла би се “сабити” у двије максиме које је често понављао: “Истина не може протурјечити истини”, односно “Смисао проучавања филозофије није сазнати чиме су се то бавили други мислиоци, већ спознати истину”.
Врхунац схоластике
Својим је учењем Тома Аквински као непријепорни врхунац схоластичке филозофије изградио строго логички, готово савршен сустав кршћанског, догматског тумачења свијета, али је уједно својим “прикривеним” антидогматизмом (који и данас Римокатоличка црква отворено игнорира) отворио пут својим најжешћим опонентима, попут Дунса Скота и Вилијама Окама, да својим учењем битно придонесу “архивирању” средњовјековне епохе и поставе темеље нововјековне мисли, па и цивилизације као такве. У сваком случају, од тада до данас Томина је филозофија (п)остала незаобилазном у промишљању човјека и свијета; тако је у 16. стољећу доживјела прву, велику ренесансу код филозофа (Francisco de Vitoria, Domenico Soto итд.), доминиканаца са свеучилишта у Саламанки, потом другу у 19. стољећу, када се заслугом талијанских, белгијских и њемачких мислилаца формира такозвана трећа схоластика или новосхоластика, да би у првој половици 20. стољећа схоластичко-томистичка идеја поново “експлодирала” у виду новотомизма, у чијем су окриљу дјеловали велики мислиоци попут Маурисија Блондела, Џакеса Маритаина, Етинеа Гилсона, Јоханн+еса Б. Лотза, Јозефа Боченског, а не треба заборавити ни папу Павла ВИ, који је Тому назвао “апостолом истине”, док га је папа Иван Павао II прогласио (1980) “научитељем човјечности” (Doctor Humanitatis), а у енцилкици Fides et ratio (из 1998.) навео га је као парадигму “исправног теолошког размишљања” и, што је можда још важније, учитељем међурелигијског дијалога и интеркултурације. Тома Аквински, или како су га још частили “анђеоски и заједнички” (на)учитељ (Doctor Angelicus et Communis) имао је огромно повјерење у људски разум који, тврдио је, никада неће доћи до пуне истине о Несхватљивом, али је динамичном синтезом филозофије и теологије као мало тко прије или послије њега обликовао модеран приступ искону, посвема примјерен сувременом човјеку. И у тому су његов непролазни значај и истинска величина.
Извор: Време
