Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Предсједник Црне Горе је недавно, врло транспарентно, најавио да ће на будућем попису себе уписати као националног Црногорца и као говорника српског језика. Осим уравнотежености и историјске утемељености овај Милатовићев идентитетски пар представља лијеп лакмус папир за све оне опскурне ликове на овдашњој јавној сцени који се представљају као ….Европејци…демократе….грађанисти…. анти-расисти…. а који овакав предсједников наступ не могу да поднесу колико и сијено што може да поднесе ватру.
Њима, који очигледно остају у подруму црногорске политичке прошлости, није подношљиво ни разумљиво како предсједник једне грађанске, демократске може да говори …. српским језиком? По њима, он би: морао…требао…био обавезан да говори језиком који су они замислили као пожељан. И то све у име национслног јединства, друштвене хомогености, народног просперитета….
Е па господо. Нећу се позивати на чињеницу да је једини регистровани, именовани језик народа у Црној Гори прије 1918. био управо – српски. Него на чињеницу да идентитетска питања у демократској земљи не смију бити програмирана нити пожељна у погледу неке од државних функција. Јер, то је фашистичка и нацистичка перспектива друштва уз расистички зачин мржње према свему што почиње са словом „с“. Небитно да ли је у питању српски језик или рецимо – слобода.
До читања у сљедећем броју….
