Uprkos protestima stotina hiljada građana Izraela i anketama u kojima se velika većina građana protivi napadu na sudstvo, mala parlamentarna većina izglasala je pravosudnu reformu koja je zapravo podređivanje izvršnoj grani oličenoj u premijeru i njegovom kabinetu
Politička kriza izraelskog društva je eskalirala prošle nedelje. Vladajuća koalicija partija desnice, ekstremističkih nacionalista, i teokratskih partija je u Knesetu, izraelskoj skupštini, svojom malom većinom od 64 poslanika (od ukupno 120) izglasala prvu reformu sudskog sistema. Ta reforma je zapravo razgradnja sudske grane vlasti i njeno podređivanje izvršnoj grani oličenoj u premijeru i njegovom kabinetu. Premijer Benjamin Netanjahu je krajem marta odložio reformu ali ju je sada aktivirao, uprkos protestima stotina hiljada građana Izraela koji traju od početka godina, uprkos anketama u kojima se između dve trećine i tri četvrtine građana protive napadu na sudstvo, uprkos svojevrsnom štrajku vojnih rezervista i najavi generalnog štrajka koji će zaustaviti privredu.
BEZ „ZDRAVOG RAZUMA“
Meta napada reforme je Vrhovni sud Izraela. U martu je vladajuća koalicija prvo želela da oduzme ovom vrhovnom sudskom telu moć da obara zakone koje je Kneset doneo, tako što bi ih sud ocenio suprotnim ustavu Izraela. Budući da Izrael zapravo nema ustav, nego skup osnovnih zakona, sud je jedina instanca koja može da kontroliše rad parlamenta i vlade. Sada je Netanjahuov kabinet rešio da opet krene u ofanzivu na sud, ali po jednom drugom osnovu. Sud ima moć da obori odluku vlade po konceptu nepoznatom u srpskom pravu, ali koji bi se mogao prevesti sa „razumnost“ ili „zdrav razum.“ Ovaj princip daje moć Vrhovnom sudu da bilo koju odluku vlade razmotri i poništi je ocenivši je kao „nerazumnu“. Istorijski gledano, slični koncepti postoje u pravnim sistemima koji su se razvili iz običajnog i verskog prava, a izraelsko pravo upravo sadrži elemente pravnog sistema bivših kolonijalnih gospodara, britanskog anglosaksonskog prava; ali i elemente halahe, verskog pravnog sistema hebrejske religije koji se može uporediti sa islamskim šerijatom.
Istorija na stranu a konkretni primeri na sunce, Vrhovni sud je početkom ove godine ocenio kadrovsku odluku premijera da imenuje lidera teokratske „Šas“ partije Arjea Derija ministrom unutrašnjih poslova kao „nerazumnu.“ Ne zbog Derijeve pobožnosti ili posvećenosti Božjim zapovestima, nego zbog toga što je dotični vernik pre dve decenije odslužio dve godine zatvora za mito koji je primio dok je bio ministar unutrašnjih poslova. Deri je uhvaćen u utaji poreza 2018, za šta je trebalo da mu se sudi, ali je umesto toga samo dao ostavku na mesto poslanika u Knesetu u koji ga vraćaju njegovi verni glasači. Netanjahu je potom imenovao ovog svog koalicionog partnera za ministra unutrašnjih poslova, što je sud ocenio kao nerazumno, sa stanovišta zdravog razuma da se kriminalcu ne daju moći na osnovu kojih je već izvršio krivično delo. I inače omražen među desničarima, sud je morao pasti, i to prvi, jer sa takvim moćima je mogao da pomrsi račune i Netanjahuu i verskim ekstremistima.
RAZLIČITI MOTIVI
Oduzimanje ove moći Vrhovnom sudu je tek prvi korak u razvlašćivanju sudske grane vlasti. Vlada planira da na jesen usvoji zakon kojim bi se o postavljanju i razrešivanju sudija odlučivalo u kabinetu, između premijera i ministara. Zatim bi se ratosiljali i svojih pravnih savetnika, koje u ministarstva postavlja vrhovni javni pravobranilac, odnosno ili bi ih sâmi ministri postavljali ili više ne bi bili obavezani da slušaju njihove savete i stručna mišljenja, što je do sada slučaj.
Zaverenicima su motivi različiti. Netanjahuov je jednostavan. I njemu se sudi za mito, korupciju i trgovinu uticajem. Proces obuhvata tri zasebna slučaja i premijeru bi koristilo da može da smenjuje i postavlja sudije i tužioce po svom nahođenju. Njegov motiv da sačuva sopstvenu kožu je razuman, premda sebičan.
Njegovi koalicioni partneri su potpuno drugačije fele. Pet teokratsko-nacionalističkih partija koje podržavaju Netanjahua imaju za cilj da anektiraju Zapadnu obalu, da smanje broj nejevrejskih stanovnika Izraela, da ukinu demokratiju i zavedu teokratski režim. Njihovu glasačku bazu upravo čine tzv. naseljenici – kolonizatori Zapadne obale kojih sada ima već 700.000. Protiv međunarodnog prava, ovi ljudi su došli iz belog sveta i podigli naselja na teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. i koja je naseljena Arapima. Od te teritorije je trebalo da nastane država Palestina. Umesto toga, Palestinci su zatvoreni u urbane zone poput severnoameričkih Indijanaca u rezervatima i izloženi su periodičnim bombardovanjima izraelske avijacije, upadima izraelske vojske, otmicama, i od skora, pogromima koje organizuju jevrejski naseljenici.
Vizija teokratsko-nacionalističkih partija nalazi svoje uporište u Starom zavetu. Žele aneksiju Zapadne obale, ali bez davanja ikakvih prava Arapima koje bi proterali što milom, što silom. Što se tiče Arapa koji žive u sâmom Izraelu, i oni su izloženi povremenom šikaniranju i pretnjama oduzimanja državljanstva. Za ove ekstremiste, Izrael je jevrejska država. Njihov doživljaj demokratije je majoritaran, odnosno da većina sme da donosi kakve god zakone želi, bez osvrtanja na ustave i procedure, a kamo li na ljudska prava. Jedan element reforme jeste proširenje nadležnosti verskih sudova rabina koji trenutno samo smeju da donose presude o nekim aspektima porodičnog prava. Teokrate bi želele da njima i halahi, hebrejskom šerijatu, povere mnogo više slučajeva iz građanskog prava, što nužno vodi smanjenju prava žena. Neke partije žele da se ženama oduzme pravo glasa. A za pripadnike LGBT populacije je teokratski poslanik Jicak Pindrus rekao da su veća opasnost od Hezbolaha i Hamasa za Izrael i da moraju biti sprečeni. Pindrus je za Vrhovni sud rekao da ga treba razneti i Jevreje vratiti Tori. Jedan istaknut član premijerove stranke, Icak Zarka, je pak poručio protivnicima reforme da treba spaliti još šest miliona njih. Jevrejin koji želi još jedan Holokaust Jevrejima. Provalije unutar izraelskog društva su se otvorile i kao da bi jedni rado ubacili druge u vatrene ambise.
Zarka je nazvao demonstrante pogrdnim rečima, između ostalog i Aškenazijima, odnosno Jevrejima centralne i istočne Evrope koji su činili gro stradalih u Holokaustu. Sâm Zarka je Mizrahi Jevrejin, koji su se u Izrael doselili iz zemalja Bliskog istoka i, po pravilu, podržavaju desnicu i ekstremnu desnicu. Izrael su osnovali evropski cionisti, svi do jednog Aškenazimi. Aškenazimi su sekularni, liberalni, i oni čine elitu izraelskog društva – akademsku, političku, poslovnu, administrativnu. Mizrahimi osećaju da su prezreni i doživljavaju Aškenazime kao izdajnike, premda su i Netanjahu i Smotrič aškenaskog porekla.
ZAPAD NE ZNA ŠTA ĆE
U toj imaginarnoj podeli vidimo i po kojim linijama puca izraelsko društvo. Netanjahu je pribegao populističkoj strategiji koju su koristili i Donald Tramp i braća Kašinski u Poljskoj, i njihov uzor – Viktor Orban. Ona se ogleda u suprotstavljanju „naroda“ „eliti“, koja misli da je bolja od njega, i koja nadmeno nameće svoju ekspertizu običnom čoveku. Ovaj prezir prema stručnosti i vulgarno shvatanje demokratije se vidi i u glavnom argumentu za reformu sudstva: neće više šačica sudija koje niko nije birao na izborima da preglasava volju naroda oličenu u poslanicima Kneseta. Kada se na to nakalemi mit o sekularnim, odnosno bezbožnim sudijama, koji su svi Aškenazimi, koji sprečavaju da se čuje vox populi – vox dei“, na površinu izlaze sve ozlojeđenosti desničara koji se osećaju oštećeno i konsoliduju u sloj jake podrške vladajućoj koaliciji.
Ta podrška je jaka ne u smislu brojeva, nego po fanatičnoj posvećenosti novoj viziji Izraela. Velikoj većini građana se izgleda ipak ne sviđaju vizije teokratije, etničkog, te unutaretničkog čišćenja. Ovo se ne vidi samo u posvećenosti stotina hiljada građana da protestuju protiv reforme sudstva već mesecima, nego i u anketama. Dve trećine građana su protiv istih. Tu nisu samo levičari, socijalisti, LGBT, i Arapi. Desnica je takođe užasnuta potencijalnom razgradnjom pravne države. Dov Vajglas, šef štaba pokojnog premijera Arijela Šarona, čovek koji je sve samo ne levičar, je zatražio od Nemačke da bojkotuje sve državne susrete sa izraelskim zvaničnicima. Bivši ambasadori Izraela pišu o opasnosti koja se nadvila nad državom i mole spoljne saveznike da nekako intervenišu. Ami Ajalon, bivši šef „Šin Beta“, unutrašnje obaveštajne službe, je u autorskom članku za vašingtonske novine „Hil“ zatražio od Amerike da interveniše kao što je svojevremeno u aparthejdskoj Južnoafričkoj republici. Nekada je povezivanje Izraela sa Aparthejdom bio povod za momentalno žigosanje kao pro-arapskog propagandiste. Zapad gleda i ne zna šta da radi dok se umesto „jedine demokratije na Bliskom istoku“ pomalja hibrid Orbanove Mađarske i, ironično, iranske Islamske republike.
Pretnja od teokratije kao da je probudila stanovnike elitističkog Tel Aviva. Do sada su te liberalne i levičarske teritorije imale izlaznost na izborima od oko 40 odsto, naspram izlaznosti od više od 90 odsto u religioznim zonama. Proteste predvode zaposleni u izraelskoj visokotehnološkoj industriji koja čini polovinu izraelskog izvoza. Glasni predvodnik demonstranata je postao i nekada tihi Juval Noa Harari, istoričar koji je postigao svetsku slavu knjigom o istoriji čovečanstva „Sapiens“. On se boji teokratije i nazadnosti koja se pomalja i ugrožava sve što je Izrael postigao. Nije jedini – više od polovine građana se sada boji građanskog rata.
Ne deluje da je ijedna strana spremna na popuštanje. Kompromis bi bio referendum, ali vlast kojoj su usta puna demokratije teško da bi pristala na nešto gde bi sigurno i ubedljivo izgubila. Postoji još jedna šansa, a to je sâm Vrhovni sud. Nakon letnje pauze, sud će odlučiti u septembru da li je oduzimanje njegove moći „razumnosti“ bilo u skladu sa ustavom i da li je bilo „razumno“. Ako odluči da nije, zemlja će se naći u procepu ustavne krize gde Vlada i pola Kneseta mogu da kažu da sud više nema moći. Ministar odbrane Joav Galant je rekao da bi se vlada povinovala odluci suda, ali on je iz premijerove stranke. Da li bi se i ekstremisti povinovali?
U Izraelu je toliko uzavrelo da je premijer Netanjahu doživeo toplotni udar prošle nedelje. Hoće li Izrael doživeti državni?
Izvor: Mirko Dautović/novimagazin.rs
