Човјек висине. Камерни театар. Два глумца. Сцена између цркава будванског Старогa града. Мало ко није очекивао пригодан програм на затварању (пре свега) феште од књижевности. А догодила се врхунска представа. Круна Фестивала „Ћирилицом“, нема сумње догађаја који је засенио много старије манифестације на српском парчету Медитерана.
Живот Митрофана Бана, митрополита црногорско-приморског, односно његов поглед на свет и место Срба у њему, дат је кроз дијалог са знаменитим сликаром Урошем Предићем. Владика (Небојша Миловановић, ЈДП), уморан од хиљаду послова након Великог рата, пре свега обновом Пећке патријаршије, не жели да прихвати предлог краља Александра да се на Ловћену, уместо обнове Његошеве капеле коју су срушили Аустријанци, постави Маузолеј по нацрту Ивана Мештровића. Краљ вади последњи адут, на преговоре шаље Предића (Бојан Жировић, Атеље 212) да епископу „уђе под кожу“. Начин на који је описан „измишљен, али могућ“ сусрет високопреосвећеног с уметником, потврдио је још једном да фикција није ништа друго до измишљена истина, а да је Ана Ђорђевић један од наших најзначајнијих позоришних аутора. О актуелности теме говоре најмање две чињенице. Оно што није успело краљу Александру, успело је Титу: Капелу на Ловћену, посвећену Светом Петру Цетињском, у којој је Његош двапут сахрањиван, комунисти су срушили пре педесет година. Тамо још стоји маузолеј. Такође, аманет се преноси с владике на владику, па је обнова капеле била последња жеља и митрополита Амфилохија.
Од првог до последњег тренутка на сцени је битка између два мишљења: духовног и световног, црквеног и државног, српског и југословенског, али и људског и практичног. Све ће кулминирати на крају, када владика тријумфује позивајући се на љубав према Човјеку, било ком човјеку коме смо дужни да испунимо последњу вољу. Избором врхунских глумаца и темељном припремом, редитељ Јана Маричић демонстрирала је да се само професионалним односом према тексту може доћи до импровизације коју тражи (ако је затражи) сама публика. То се првенствено односи на хумор који све време стоји као антитеза великим темама, а на који је публика снажно реаговала и позивала глумце на заједничку игру, као круну театра. С друге стране, духовни тон амбијенту какав треба да буде сцена која представља владичански кабинет у конацима Цетињског манастира дао је митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је пре почетка премијере словом Љубави, како то само Он уме, говорио о животу и делу свог претходника. (Ниједном не поменувши, рецимо, да говори на годишњицу хиротонисања на столицу Св. Петра Цетињског!)
Будвани, који су остали на својим местима и након готово петнаестоминутног аплауза, коментарисали су како Миловановић није направио нити једну једину грешку у акценту, а да је у оригиналу скинуо грбљански говор који Срби са приморја разликују и од, рецимо, паштровићког. Можда је митрополит више личио на младог протојереја него на епископа који је прошао три рата и монаха који има скоро осамдесет лета. Али то ником није нарочито сметало јер је Митрофан Бан био виталан и непоколебљив, по многим сведочењима вечити младић.
Шесто издање манифестације „Ћирилицом“ почело је величанственим концертом ансамбла „Коло“. Међутим, ни тада нико није претпостављао како ће се завршити маратон од петнаест врхунских програма. Публици су представљена капитална дела из историје Будве, приморја и митрополије, а међу писцима су били Владимир Кецмановић, Владимир Пиштало, Мирослав Алексић и Милован Данојлић, овогодишњи лауреат награде „Свети Стефан Штиљановић“. Последње три вечери дале су посебну, критичку димензију догађају који се као авет појавио у најтеже време за ћирилицу и српски језик у доскорашњем Монтенегру, фестивалу који је живео и преживео у гету дукљанско–монтенегринске папазјаније.
То што су у протеклих шест година урадили Библиотека града Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе равно је чуду. Директорица Мила Баљевић и песник Радомир Уљаревић су показали да су изнад подела и сујета, да су људи висине. То, међутим, не сме да их завара. Чак и данас, када има своју сталну публику, на стотине људи из свих крајева света који свој годишњи одмор планирају за крај августа и почетак септембра, Фестивал „Ћирилицом“ није интересантан црногорском јавном сервису. Тако камера, осим локалне радио-телевизије, није било чак ни на веома интересантном и динамичном округлом столу „Ћирилица као интегративни фактор“, на коме су, поред осталих, учествовали академик Синиша Јелушић, проф. др Александар Јерков и песник и издавач Гојко Божовић. Није их било ни када је представљено капитално, критичко издање Сабраних дела једног од стубова српске културе, Будванина Стефана Митрова Љубише. Неће их, све су прилике, ни бити све док им уреднике буду постављале амбасаде. И све док у амбасадама не прихвате истину – да у Црној Гори две трећине грађана говори српским језиком. Али биће седамнаест милиона, широм земљиног шара, који говоре или се служе српским језиком, оних који нијесу продали веру за вечеру. Биће Митрофана. Љубише. Биће људи висине. Биће ћирилице.
Извор: Новости/Горчин Слађан Благојевић
