Разговарао: Братислав Милић
Кармадона, сценарио и режија Александар Радивојевић, играју Јелена Ђокић, Сергеј Трифуновић, Милутин Мима Караџић, Милица Стефановић, Милош Лолић, Милош Тимотијевић, Петар Стругар и други
“Ово је на известан начин филм о бунту и револуцији у савременом свету, која прво мора да се одигра на индивидуалном нивоу да би могла да се рашири даље”, каже за “Време” Александар Радивојевић, редитељ и сценариста филма “Кармадона”, чија ће српска премијера бити одржана 21. децембра у Сава Центру, у оквиру манифестације “Најдужа ноћ филма”. У питању је провокативно остварење које представља прави новогодишњи поклон за све филмске сладокусце, а поготово љубитеље хорора и црне комедије. Прича Кармадоне прати Јелену, спокојну трудницу у годинама, којој се преко мобилног телефона обраћа мистериозни глас и која бива увучена у бруталне обрачуне да би сачувала своје нерођено дете. “Филм ствара јединствену и субверзивну крваву визију каква се у регионалној кинематографији ретко виђа”, каже се у синопсису. Александар Радивојевић је познат као сценариста контроверзног Српског филма, серије Црна свадба, али и као коаутор некада популарне емисије Шок коридор. У фази монтаже је и његов кратки филм Будимо у контакту.
ВРЕМЕ: Зашто је један драматург и сценариста решио да дебитује као редитељ дугометражног филма?
АЛЕКСАНДАР РАДИВОЈЕВИЋ: Никад није до тога шта ви одлучите или шта решите, већ је до околности и могућности. Одувек сам знао да ћу режирати, али су се тек сада створили услови. Није ствар у томе да ли желите да будете редитељ јер је то позиција ауторитета, већ је ствар у ауторству. Ако у глави видите слике онога што радите, не постоји нико други ко би то реализовао на бољи начин. Тако да је то само продужетак ауторства другим средствима. Десила се фантастична ствар – појавио се Предраг Буца Поповић са својом филмском кућом “Дигимедиа”. Поповић је некадашњи новинар Џубокса из времена новог таласа, човек који јако добро познаје рокенрол и филм а који већ деценијама живи и ради у Лондону. Сада је решио да идеалистички финансира неколико необичних српских филмова, који иначе не би имали шансу да буду реализовани. Ја сам прву верзију сценарија написао још пре 15 година и покушавао сам да га снимим на разне начине и у разним инкарнацијама. У једном моменту актуелна је била идеја енглисх спеакинг филма, у којем је Мерилин Менсон, који је велики фан Српског филма, желео да буде Глас, што је практично главна мушка улога. Требало је да добијемо подршку од наших фондова, али то се, наравно, није десило. У једном тренутку сам мислио да овај филм никада неће бити снимљен. Али онда се појавио Буца са својом “светом мисијом” и отворила ми се прилика да урадим филм баш онако како сам га замислио.
Ако је Српски филм био сатира, као што си једном рекао, шта је онда Кармадона?
Све што радим има елементе сатире. Српски филм је, између осталог, био сатира српске кинематографије, што је ретко ко успео да примети. Дејан Огњановић је, на пример, то одлично запазио у свом приказу. Наша кинематографија је јако дуго била заробљена у једној еурофондовској, такозваној “порнографији мизерије”, која се од наших филмова очекивала и ми смо то испоручивали. Лузерски концепт филма који ради искључиво за милостињу европских фондова и ту му се живот и завршава. Кармадона има доста жанрова у себи, тешко га је описати. Има елементе хорора, али суштински то је црна комедија, сатира, метафизички трилер, мало и акциони филм. То је нека врста меланжа који су, рецимо, својевремено радили Тарантино и Родригез, само сада је из нашег угла. Има утицаја и Алекса де ла Иглесије, наравно, јер је шпански филм, када је реч о темпераменту, јако близак нашем поднебљу.
Српска реалност је кроз ликове, дијалоге и ситуације, јако добро пренесена. Делује да ништа важно није изостављено. Од насиља, ријалитија, Косова и опште шизофреније, до хаоса у којем живимо. Ово није директно ангажован филм, али, чини се, индиректно јесте…
Ми смо као културна средина навикли на једну врсту сировог реализма у стилизацији. То је поступак на прву лопту, који жели да преслика стварност. Моја идеја је да треба направити динамизирану верзију стварности која функционише на филму. То је битно, да се направи филмска верзија наше реалности, верзија која је на неки начин концентрат свега што је најбитније како би значење изашло на видело. Такође, постоје озбиљне предрасуде у вези са жанром на нашим просторима. Сматра се да служи само за забаву, да је нижа врста комуникације са публиком. Заправо је сасвим супротно. Жанр вам даје слободу да се бавите личним и реалним стварима на много непосреднији начин. У Кармадони имамо лик Јелене која је затворена у свој мехур, као сви људи данас који се штите од околних, доминантних токсичних утицаја. Оно на шта је лик “гласа” из мобилног телефона тера јесте да се конфронтира, да изађе из тог бабла и да се сучели са остатком света. Она се прво опире, али у моменту када се преда, види се да је то њен природан начин комуникације и све оно што је потиснуто излази на површину. Некада је конфронтација решење. Дилема између изолације и конфонтације овде је суштинска ствар. Филм нам дозвољава да се тиме бавимо на експлицитан начин, као социолошки експеримент који би нам омогућио да видимо како би то изгледало из позиције лика који није склон отвореном бунту, али је притеран у ћошак и мора да реагује, јер мора да спасе оно што му је најважније.
Димитрије Војнов у својој рецензији каже да је ово “светски филм” и да доноси један “нови распоред снага у нашој кинематографији”. Како ти то звучи?
Јако лепо. Међутим, то су снаге које већ одавно постоје, само њихови потенцијали нису на прави начин исказани. Ми имамо фантастичне потенцијале и у нашим глумцима и у нашим екипама иза камере. Моја је идеја била да то искористим у најјачем могућем капацитету. То је суштина, само их препознати и искористити, пустити их да несметано раде, без ограничења. Ја мислим да сам изабрао сјајне сараднике, чије сам квалитете употребио до максимума.
Колико је све било захтевно и компликовано за тебе као редитеља–дебитанта?
Имам врло јасну визију и врло прецизне слике у глави, тако да није било дилеме, оклевања, неодлучности или страха. Снимати филм је велика привилегија, то је можда најбољи посао на свету. То је ситуација у којој треба да искористите ту шансу на најбољи могући начин. Нема потребе да будем уплашен, с обзиром на то да сам привилегован. Када изаберете екипу на прави начин, онда нема потребе да бринете. С друге стране, када је у питању сама режија, Орсон Велс је, када је радио Грађанина Кејна, рекао да он ништа није знао о техничкој страни филма. Због тога је у једном моменту изразио сумњу у своје способности и онда га је Грег Толанд, његов директор фотографије, одвукао на страну и рекао му да се све што се тиче техничке стране режије може научити за једно поподне и објаснио му неколико ствари. Тако да је Велс био технички спреман већ на крају тог дана, јер је већ знао шта и како жели да спроведе. Али главна ствар коју је Толанд рекао Велсу била је: “Хтео сам да радим с тобом зато што не знаш шта се не сме.” Постоје разне догме и правила које филмски професионалци себи намећу. А у ствари, главно правило је да нема правила, ви као редитељ диктирате правила.
Да ли је било савета од оца, Мише Радивојевића?
Одрастао сам уз њега, наравно, и уз све што је он радио, али ми нисмо ауторски везани. Свако ради своју ствар и нека врста непотистичког утицаја не постоји. Миша не воли мени да се меша, као што се ни ја не мешам у његов рад. Под утицајем сам његовог присуства, али то је нешто што се подразумева.
Јелена Ђокић је сјајна у главној улози, али и Милица Стефановић је право откровење. Такође и позоришни редитељ Милош Лолић, који глуми лик Банета. Сам си бирао глумце?
Апсолутно. Главну улогу сам писао за Јелену Ђокић, која је фантастична глумица светског ранга, апсолутни уникат емотивности, харизме и најређе врсте физичке интелигенције – као да сваки њен мишић аутономно мисли и ради за филм. Како смо већ поменули, овде наши глумци немају прилику да искористе своје потенцијале у правој мери. Кастинг се најчешће ради механички, углавном се ангажују људи који су најприсутнији у медијском смислу. Али када употребите те снаге на прави начин, онда долази до магије. Милош Лолић је расни филмски глумац, а за ту улогу моја идеја је била – он или нико. Сарађујем са њим већ дуго, он је иначе већ имао неколико улога на филму, али раније није био употребљен до краја. Лолић је ванредна филмска појава. Милица је такође једна од боље скриваних тајни нашег глумишта и углавном је заробљена у улогама јадних жена са маргине, што је велика грешка.
Сергеј Трифуновић даје само глас, без појављивања, али делује као да је имао јако захтевну и важну улогу. Људи га често доживљавају као неозбиљног, али он је велики глумац. Какво је било твоје искуство?
За ту улогу је био неопходан страшно интелигентан глумац који разуме доста комплексан текст, а Сергеј то јесте. Занимљиво је да је он који има толико препознатљиву појаву овде за то ускраћен. Сама могућност да се изрази искључиво вербално била је изазов за њега, како бисмо заборавили на то да он није физички присутан. И то је успео да уради на идеалан начин. Иначе, с њим сам још од Српског филма имао сјајну сарадњу и разумемо се савршено. Он је духовит и сензибилан, али има проблем са недостатком смисла у ономе што ради. И то је велика врлина. Када изостане смисао, Сергеј постаје склон конфронтацији, на шта има пуно право. А када детектује присуство смисла, он је један од најбољих сарадника које можете да имате.
Филм је премијерно приказан у септембру на фестивалу у Торонту (TIFF), у оквиру програма “Midnight Madness”. Какве су биле реакције?
Реакције су биле углавном сјајне, што се види и у званичним критикама. Наравно, један део публике је очекивао Српски филм 2, што ово остварење свакако није. Српски филм је мрачан и депресиван, а Кармадона је, на крају крајева, заправо оптимистичан филм, мада на неочекиван начин. Веселији је у атипичном црнохуморном кључу, даје неку врсту излаза, како год необично то деловало.
Емисија Шок коридор, коју си пре двадесетак година радио са Ненадом Беквалцем и која је ишла на Арт ТВ, и данас има култни статус. Колико ти то значи?
И даље срећем разне људе, разних профила, који су пратили емисију јако помно и остала им је у сећању. Мени је то јако драго, јер када сам био мали и мене су заразиле те филмске емисије типа Кино око и Карика која недостаје, које су пре приказивања одређеног филма имале дискусију у студију, где су се вртели упечатљиви спојлерични инсерти из разних филмова које још нисам гледао и они би вас потпуно обузели и стилски васпитали у формативним годинама. Са Шок коридором сам управо имао идеју да новим генерацијама откријем екстравагантне филмове специфичног садржаја, које тада нису могли да виде на нашим фестивалима, који су системски игнорисани. Данас имамо филмофиле формиране на томе, који можда не би знали, на пример, за опус Такаши Микеа да није било Шок коридора. Мислим да је од суштинске важности било то што смо имали прилику да едукујемо нове генерације филмских гледалаца.
Извор: Време
