Пише: Александер Фројнд
На првој светској изложби у Лондону 1851. године виђени су технички новитети. Када је за изложбу у Паризу 1889. саграђен Ајфелов торањ, то је била сензација за посетиоце и ругоба за Парижане. Слично се реаговало на Атомијум у Бриселу 1958. године. Али, до данас су то знаменитости ова два града, магнети за туристе.
Таква времена су прошла. Са пар кликова на интернету стиже се до најузбудљивијих иновација. У дигитализованој садашњици више нико не мора да пропутује пола света да би се дивио достигнућима технике и науке.
Последње светске изложбе у Хановеру, Милану, Шангају и Дубаију тежиле су да буду више од спектакла, да подстакну на размишљање. И даље ту бљешти и шљашти, али од деведесетих година је идеја Експа да се пруже одговори за будућност.
Рецимо, како ћемо убудуће живети заједно? Како да градови постану смисленији? Како превазићи друштвене неправде? Можемо ли друкчије да организујемо саобраћај, енергетику, економију? Како да заштитимо животну средину?
То су питања која притискају човечанство, а за која су махом потребни велики, међународни одговори.
Екстравагантна забава
Но, иако се та питања вуку кроз светске изложбе попут црвене нити, ипак су последње изложбе више личиле на помпезно привлачење пажње.
Експо је одувек био берза идеја, али и бина да се свако прикаже у бољем светлу. Ниједна земља не жели да пропусти да уграби тих пет минута – или мало више – славе.
Ове године на Експу у Осаки, на западу Јапана, учествује 160 држава и међународних организација које шест месеци представљају достигнућа технологије и особености култура.
Кровни прстен од два километра као највећа дрвна конструкција света, летећи аутомобили, провидне соларне ћелије, стене са Марса, екстравагантне зграде, спектакуларни шоу… за 25 до 42 евра, колико стају улазнице, посетилац има чему да се диви.
Десетак километара од центра Осаке направљено је чак вештачко острво Јумешима, као поприште Експа.
Позорница за паметна решења
„ Designing the society of the future and imagining our life of tomorrow „, тако гласи мото у Осаки, наравно на енглеском. У „дизајнирање друштва будућности“ и „замишљање живота сутрашњице“ спадају и револуционарна решења из области медицине и прехране, вештачке интелигенције, роботике и обновљиве енергије.
Изричито би у првом плану требало да буде животна средина која је, због бројних криза и ратова у свету, помало пала у запећак.
Немачки павиљон се у Осаки представља идејом такозване циркуларне привреде. Није баш секси тема, али је важна. Ради се о томе како створити привреду која је климатски неутрална и у којој малтене нема отпада и смећа јер се све некако паметно искористи.
Битка за павиљоне
На сваком Експу традиционално највише пажње привлаче павиљони појединих држава. Како би посетиоци остали задивљени и понешто запамтили, важно је да павиљон буде упадљив. А онда државе, које то себи могу да приуште, улажу доста мозгања и пара.
Па опет већина павиљона подсећа на тродимензионалне туристичке проспекте у којима се хвале знаменитости (или пак политичко руководство) неке државе, а насмејане хостесе нуде да се куша каква традиционална храна.
На тим штандовима се често може очитати и економска снага ове или оне земље. Сиромашније државе додуше добијају подршку организатора и попусте на простор, али често ту висе постери уместо скупоцених екрана и пројектора. Следствено, мање је и посетилаца које то привуче.
Да ли се то исплати домаћину?
Дуго је организација светске изложбе важила за престижни пројекат – који је к томе био и финансијски исплатив. Експо је за домаћина значио привредни раст, велике инвестиције у инфраструктуру, изузетну рекламу и углед у свету.
А сада су изложбе чак и за богате земље домаћине постале дивовски финансијски баласт. Па још и становништво на то гледа као на бацање пара и стварање гужви у граду.
Експо у Дубаију, који је због пандемије одржан 2021/22, коштао је око седам милијарди америчких долара. Привукао је око 24 милиона посетилаца.
Осака ове године очекује да изброји четири милиона посетилаца више. Дуго није деловало тако, продаја карата у самом Јапану ишла је слабо. У прилог изложби нису ишле ни инфлација и мањак радне снаге, па је трошак изложбе порастао за око 1,5 милијарди евра (27 одсто).
То је и даље ситница у односу на издатке које планира Србија за мањи, специјализовани Експо 2027. године. Сви пројекти који иду уз то стајаће наводно 17,8 милијарди евра, премда власт каже да на саму изложбу иде 1,2 милијарде.
Колико је то одрживо?
На светским изложбама се обећавају заштита животне средине и одрживост. А опет су саме изложбе нимало одрживе – на сваких пет година милиони људи допутују, махом авионом.
Већина павиљона се руши после изложбе. У идеалном случају, на попришту Експа никне нова градска четврт, можда парк или пословна зона. Са аспекта екологије, силне милијарде могле би боље да се утроше.
Илузија је да светска изложба може збиља допринети решавању проблема будућности. У најбољем случају, тамо се износе идеје. Иначе Експо служи као светлуцава разбибрига посетилаца.
Истина, у ова времена глобалних недаћа и подизања зидова, можда је добит врло проста. Експо подсећа да човечанство само заједно може да одговори на многе изазове будућности.
*овај чланак је најпре објављен на немачком језику
Извор: DW
