Пише: Ивица Ђикић
Хрватска користи своје чланство у Унији да би од Црне Горе ултимативно захтијевала оно од чега је сама више-мање одустала и кад је ријеч о ратним злочинима над држављанима Црне Горе, и кад је опћенито ријеч о истраживању и процесуирању ратних злочина почињених с хрватске стране.
Хрватска је објавила осам увјета које би Црна Гора требала испунити ако жели успјешно окончати преговоре о приступању Еуропској унији, што хоће рећи да премијер Андреј Пленковић није одолио да Црној Гори приушти оно што је Словенија била приуштила Хрватској, с тим да се Хрватска сад није задржала само на рјешавању спорења око границе. Добро, дио хрватских захтјева симболичке је нарави, није их тешко остварити и бит ће остварени: ради се о легализацији спомен-плоче у Морињу код Котора, на мјесту гдје је неколико мјесеци током 1991. и 1992. био логор за хрватске војнике и цивиле с дубровачког подручја те о промјени имена базена у Котору названог по прослављеном ватерполисту Зорану Гопчевићу, стражару у логору Морињ, а томе се може придружити и одштета од укупно 17 милијуна еура за око 300 хрватских грађана који су у рату били заточени у Црној Гори. Слиједи затим захтјев о поврату школског брода “Јадран”, који је припадао ЈНА, па рјешавање питања имовинских права педесетак хрватских обитељи на подручју Тивта и Боке которске. Загреб тражи и пуну сурадњу у откривању судбине четрнаест хрватских држављана за које се вјерује да су нестали у рату на територију Црне Горе. На крају, ту је и увјет због којег пишемо овај чланак, наиме, да се процесуирају црногорски држављани одговорни за ратне злочине над Хрватима, и то тако да се обухвате и они који су заповједно одговорни, у складу с теоријом и праксом Хашког трибунала.
ДОРХ већ дуго не извјештава докле су стигле предистражне или извидне радње о злочину над четрнаест заробљеника, претежно резервиста ЈНА с подручја Никшића и Шавника, у војном затвору у сплитској Ратној луци Лора у прољеће 1992. Истраживање тог случаја (“Лора 3”) траје од 2007.
Хрватска користи своје чланство у Еуропској унији да би од Црне Горе ултимативно захтијевала оно од чега је сама Хрватска више-мање одустала и кад је ријеч о ратним злочинима над држављанима Црне Горе, и кад је опћенито ријеч о истраживању и процесуирању ратних злочина почињених с хрватске стране. Хрватска је схватила ослобађајућу пресуду Хашког суда у случају Анте Готовине и Младена Маркача 2012. године као међународни цертификат о чистоћи Домовинског рата, укључујући и операцију “Олуја”. Након уласка у ЕУ 1. српња 2013., Хрватска се напросто престала бавити ратним злочинима својих војника и полицајаца, јер је нестао механизам учинковитог вањског притиска. То значи да остају некажњена убојства више стотина цивила српске националности у данима и тједнима послије “Олује”, као и бројни други документирани злочини Хрвата у ратовима у Хрватској и БиХ. У Хрватској се Хрватима судило због ратних злочина само кад се заиста морало и колико се морало, уз неизбјежне правосудне ексхибиције које су у правилу настојале олакшати положај оптуженика.
Кад је ријеч конкретно о Црној Гори, хрватско Државно одвјетништво већ дуго не извјештава докле су стигле предистражне или извидне радње о злочину над четрнаест заробљеника, претежно резервиста ЈНА с подручја Никшића и Шавника, у војном затвору у сплитској Ратној луци Лора у прољеће 1992. године. Тијела њих тринаесторице пронађена су и идентифицирана, док се један и даље води као нестали. ДОРХ-ово истраживање тог случаја (“Лора 3”) траје од 2007., а у вељачи 2025., на ДОРХ-ову молбу, свједочио је преко видео-везе Веселин Бојовић из Жабљака који је као деветнаестогодишњак једва преживио четверомјесечну тортуру у Лори. Отад, међутим, нема никаквих вијести о томе што подузима институција коју води Иван Турудић. Оптужнице нема ни 19 година послије отварања списа, 34 године послије злочина. Зар је доиста толико комплицирано установити тко је крив за страдање ратних заробљеника из Црне Горе, поготово кад се зна у чијој је надлежности био логор и кад се зна да су правомоћним осудама завршена већ два процеса везана за злочине у Лори, дакле, ради се о тематици која је добро позната државним тужитељима? Документа из Загреба и Акција за људска права из Подгорице ових су дана, иначе, саопћиле да постоје двије нове свједокиње у случају “никшићко-шавничке групе” и позвали су ДОРХ да их хитно саслуша.
У Лори нема спомен-плоче посвећене жртвама тог мучилишта и губилишта, нема никаквог трага да су се на том мјесту хрватски војни полицајци и припадници војне сигурносне службе мјесецима иживљавали на ратним заробљеницима и локалним Србима. У Лори има споменик 72. бојни Војне полиције ХВ-а, формацији која је држала ту мануфактуру ужаса. Већ то довољно говори о непостојећој вјеродостојности Хрватске кад је ријеч о увјетовању прикључења Унији процесуирањем “својих” ратних злочина. Зашто листа захтјева није могла имати седам ставки, умјесто осам? Мисли ли Пленковић да треба гонити само злочинце који су били на агресорској страни, а да злочине нападнутих ваља превидјети? Како би се такво размишљање уклопило у опјеване еуропске вриједности, на које се Пленковић позива кад спушта рампу Црној Гори, и у концепт владавине права? Или се ради о цинизму за унутрашњополитичку употребу, показивању мишића на слабијима, јер се то може, и уобичајеном лицемјерју, основном састојку Пленковићева схваћања политике као дјелатности у којој је забрањена свака натруха ауторефлексије и свака назнака сраза с властитим гријесима?
Извор: Портал Новости
