Пише: Јасна Гајевић
Јеремијино брдо је феноменалан видиковац на Бококоторски залив и Орјен. До њега се може стићи на лакши и тежи начин, али за обје почетне тачке је неопходан искусан шофер и ауто са добром вучом. Ако имате дрон – то је велики бонус, али разочарани нећете сићи ни без њега.
Шетам Црном Гором уздуж, попријеко и увис преко 20 година. И не само да има још доста мјеста до којих до сад нисам успјела да стигнем, него с времена на вријеме искрсну презанимљиве локације за које чак нисам ни чула. Тако сам почетком априла први пут видјела фантастичну фотографију цркве на неком узвишењу изнад Бококоторског залива, код мог доброг друга Зоге (Озрена Зоговића). Дозволио ми је да је преузмем за насловницу овога текста јер се без дрона не може дочарати колико је ова локација фантастична.
Гледајући фотографију положај цркве ми се учинио необичним. Је ли могуће да не знам за ово? Како се зове мјесто? Читам: Јеремијино брдо. Никад чула! Али, кад сам већ чула и видјела фотографије које те маме да и лично бациш поглед на залив одатле, одмах сам се потрудила да добијем све потребне инструкције. Послије само мјесец дана, за првомајске празнике, план је био: правац на Јеремијино брдо. Шофер, пратилац током пентрања и подршка у сваком смислу – муж ми Душко – није био “при шуту”, што би се рекло. Пристао је да ме одвезе до почетног мјеста и да ме сачека док се попнем и сиђем. До Јеремијиног брда, иначе, воде “два путића”. Један од Горњег Мориња, а други од Бијелских Крушевица. И ја, у складу са Марфијевим законима који за мене важе у већини ситуација – одаберем тежи, не знајући тада то, од Бијелских Крушевица. До почетне тачке смо стигли уз помоћ Гугл мапс-а. Скреће се у Каменарима, а онда пут бива све стрмији и ужи. Аутом се успентраш око 400 метара висинских. Срећом, Душко је најбољи возач којег знам. Не бих са сваким смјела оваквим путевима. На фотографији испод је сами почетак пута.
Стигли смо до села, до цркве Светог Арханђела Михаила и паркирали се недалеко од ње. Ја сам се преобула, узела штапове, утегла ранац и први пут кренула у пењачку авантуру сама. Био је прелијеп дан. Стаза је у старту била како-тако маркирана и ја сам самоувјерено стартовала. Врло брзо сам се издигла изнад села. Повремено бацајући поглед на пређени пут, недалеко од цркве код које смо се паркирали угледала сам нову. Тек касније сам прочитала да се само на подручју Бијелских Крушевица налази чак 5 цркава. Стаза је била каменита и прилично успрта. Али, није ми то сметало. Повремено бих се окретала на лијеву страну да провјерим колико сам одмакла и шта се види у низини. Имала сам добар поглед на Бијелу и Луштицу.
Око мене је мирисао тек процвјетали пелин и још по који цвијет, али како сам одмицала било је све стрмије, а змије су шушкале из сваког жбуна, те сам се у више наврата покајала што сам била тако одважна, па сам много више пажње посветила гледању на шта стајем него фотографисању.
Кад сам коначно стигла до заравни са лијепом шумицом, маркације су нестале из мог видокруга. Мало сам лутала около-наоколо, што ми је постала уобичајена појава код немаркираних тура. Пришла сам до ивице да видим има ли трага од црквице јер ми је она била орјентир, али – ништа. Додуше, имала сам лијеп поглед на дио залива, али то није био циљ ове туре.
Падала сам у искушење и да се вратим, али сам изненада примијетила једну угажену стазицу и “запратила” сам је. Нашла сам се у једној тако лијепој шумици која ми је намах одагнала умор и љутњу што не успијевам да дођем до циља. И тада, ненадано, на једном дрвету сам угледала спасоносну маркацију. То је било оно што ми је требало.
Недалеко одатле стигла сам до циља. Све је било онако како сам очекивала – фантастично. Жалила сам због ограничених могућности фотоапарата јер нисам могла да представим локацију једним снимком већ сам морала да сецкам. Лијево се видео Рисански залив, оивичен дјеловима масива Орјена са Рисном у ћошку. Десно се видео Тиватски залив са Тивтом и такозваним Кртољским архипелагом, односно острвима: Свети Марко, Острво Цвијећа (Михољска превлака) и Госпа од Милости, као и полуострвом Луштица. Право испод сам имала поглед на дио Каменара и тјеснац Вериге. Осим бројних врхова Орјена, видио се и Ловћен са Штировником и Језерским врхом који доминирају на том масиву.
Црквица Светог пророка Јеремије је постојала на овом мјесту још у 17. вијеку, али је у више наврата страдала од громова који су на овом подручју веома честа појава, те је због тога више пута наново грађена. Посљедња обнова цркве била је 2009. године. Мени као лаику доимала се прилично старом. Волим ове скромне камене цркве које стражаре изнад залива. На цркви су остаци старог крста и оштећени натпис, чини се са бројем 718. Испод је неко накнадно дописао 716 м. Два метра горе или доље не праве неку разлику. Прочитах да је ово мјесто граница између општина Херцег Нови и Котор.
Испред цркве се налази и спомен плоча посвећена Орјенском партизанском одреду као подсјећање на догађај из 1942. године када је овај одред извојевао побједу над 250 непријатељских војника. Плоча је веома оштећена и тешко се може прочитати текст. Разлог је што је плоча постављена далеке 1951. године и од тад је била изложена утицају сваковрсних временских прилика. Плоча са истим садржајем се налази и на прочељу ограде цркве. Мало мање оштећена, исто слабо читљива. Било би лијепо да се неко сјети да их обнови.
И тако… Остала бих ја ту још дуго да се дивим погледима и покушавала да направим фотографију бољу од претходне, да Душко, којем је досадило чекање, није зазвао. Стуштила сам се назад. Самоувјерено сам мислила да више нема губљења и… преварила се. Промашила сам мјесто гдје треба да се скренем, продужила право и стигла тик изнад паркираног аута, 100 м увис уз стрмину од 90 степени. Душко ми је махнуо, зачуђен откуд мене ту. Вратила сам се назад дио пута, па сам се, да прекратим стазу и убрзам спуштање, стуштила низ једну стјеновиту стрмину истовремено грдећи саму себе због ризика и ликујући што још нисам за пењачку – у конкретном случају спуштачку – пензију.
Мало сам промјенила путању при самом крају, сасвим случајно, као по обичају, и наишла на камену зграду основне школе. Нажалост, као и бројне друге школске зграде у нашим селима и ова је пуста и закључана.
Кад смо већ стигли довде, прошетали смо до цркве Светог Арханђела Михаила. Она се налази у самом селу и окружена је гробљем. На табли смо прочитали да је у згради поред цркве (црквеној кући) отворена прва школа још 1878. године. Касније се премјестила у школску зграду поред које сам претходно прошла. Цркву нисам успјела успјешно да фотографишем јер нисам имала довољно простора да се “размашем”. Опет схватих колико ми фали дрон. Црквена кућа је стајала по страни и фино се могла обухватити и фотоапаратом.
Прошетали смо и до цркве коју сам видјела док сам се пела. Лако смо се оријентисали. Нисмо се покајали што смо је потражили. Ради се о цркви Свете Текле која се сматра једном од најстаријих у овом крају јер је, кажу, саграђена још 1400. године. Испред цркве весела дружина је распоредила материјал за роштиљ па сам је могла фотографисати само са стране. Недалеко од цркве пружа се лијеп поглед на залив.
Дивећи се погледу од цркве Свете Текле, у низини смо угледали још једну цркву па смо одлучили да и њу потражимо кад се спустимо на ниво мора. Ово је била једна од ријетких прилика када нисмо имали неки унапријед зацртани план. У Бијелој смо уочили таблу за скретање, а онда укуцали назив цркве у Гугл мапу. Ради се о цркви Полагања Ризе Пресвете Богородице. Изузетно комплексан архитектонски споменик, подигнут у 19. вијеку на темељима знатно старије цркве из 12. вијека, кажу историјски подаци. Пријатно нас је изненадила изгледом, скрајнута од пута и вјероватно непозната многима којима би било интересантно да је виде.
И онда смо рекли: сад или никад да одемо и до оне цркве на брдашцету. Небројено пута смо се возили трајектом или возали око залива до Херцег Новог, и увијек би нам поглед пао на цркву у Каменарима која се налази на малом узвишењу уз море. Никад нисмо свратили, увијек смо негдје друго хитали. То је црква Свете Недјеље Јошице. Осим фантастичног положаја црква има и занимљиву историју, али би за то требало да се пише посебни текст, а ја му не бих била вична. Тек, била сам задовољна што сам послије толико мимоилажења коначно застала да видим и овај, за мене лијеп и занимљив културно-историјски споменик. Често најређе застанемо поред онога што нам је на дохвату руке.
Могла сам да напишем овај текст о Јеремијином брду још током маја, али сам одлучила да прођем и другим путем, стазом из Горњег Мориња, па да онда подијелим утиске располажући свим доступним информацијама. Почетком годишњег одмора, првих дана октобра, запутили смо се ка Горњем Морињу. Добили смо увјеравања да је стаза лагана, па је и Душко кренуо са мном. Вожња до почетне тачке, по мојим стандардима и осјећају је прилично напорна. Прије него се напусти моторно возило, дијелом се иде и по бетонираном путу. Наравно, морали смо мало и да залутамо, али смо имали среће. На обје критичне тачке смо наишли на љубазне мјештане који су нас вратили на праву страну. То су били и једини људи које смо срели током туре, па се може рећи да нас је срећа тога дана баш послужила. Ријетке су такве ситуације али се, ето, дешавају. Кад се стигне до Горњег Мориња и цркве Светог Томе која се налази изнад пута наставља се право према Херцег Новом (постоји путоказ). Никако не скрећите десно као што смо ми првобитно скренули. Од ове раскрснице се вози једно 2-3 км. Признајем да нисам прецизно водила рачуна о удаљености јер сам била сконцентрисана на уочавање почетне тачке. Нашли смо је. Пригодан простор за остављање аута је са десне стране, а широки шумски пут почиње неколико метара напријед са лијеве стране.
Пут је широк, претежно прелијеп. Шума је фантастична. Баш смо уживали. Чак смо нашли и нешто печурака које су овог сушног љета биле прави раритет. У једном моменту се скреће оштро улијево, што смо првобитно превидјели. Али, мало уз инструкције, мало уз телефон, вратили смо се на прави пут. Битно је и да се изабере уска стаза улијево која се одваја од овог широког пута и без неког напора се стигне до платоа на којем се спајају ова и стаза из Бијелских Крушевица.
Даље сам знала пут, мада ми се учинио мало дужим него први пут па сам у трену посумњала у себе, али смо онда стигли до оне лијепе шумице и циљ је био ту. Наново сам се одушевила као да сам ту први пут. Спустила сам се испод цркве, па сам имала шири поглед на Рисански залив, а успјела сам да видим и Пераст. Страх ме је да ће за неколико година дрвеће значајно заклонити поглед са ове тачке, али до тад ће вјероватно сви имати по дрон.
Да резимирам: Јеремијино брдо је феноменалан видиковац на Бококоторски залив и Орјен. До њега се може стићи на лакши и тежи начин, али за обје почетне тачке је неопходан искусан шофер и ауто са добром вучом. Ако имате дрон – то је велики бонус, али разочарани нећете сићи ни без њега. У наредном периоду се очекује да лишће почне да мијења боју па ће и шума, сигурна сам, бити интересантнија, а утисци и фотографије још и бољи.
Извор: Вијести
