Пише: Иван В. Лалић
У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,
Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света
Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:
Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.
Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
А додаје књига:
И девојци беше име Марија…
