Пише: Иван Ћурћевић
Ако постоји икаква пакосна утеха за милијарде оних који сваког јутра устану, оду на посао, одраде својих осам сати, врате се кућама, одремају на троседу, погледају увече мало ТВ и потом легну у кревет да би сутрадан све то поновили, онда она може бити у томе што се већина таквих јутрос пробудила срећнија и задовољнија од једног који самом чињеницом што се дигне из кревета, заради онолико за колико ће они морати да црнче четири или пет година.
Тај један зове се пуним именом Ђузеп “Пеп” Гвардиола и Сала, тренер је Манчестер ситија, и већ неко време не делује као срећан човек. Толико не делује, да би се, и без зарањања у његову душу, само простим увидом у кадрове у којима га хвата камера и анализом реченица које изговара, скоро са сигурношћу могло рећи да није срећан човек.
Гребе се ноктима по глави, самоповређује се по носу, разговара са празним седиштем (добро, то је чинио и раније), у кататоничном стању седи сам на ивици клупе после пораза и даје изјаве очајника. “Можда нисам довољно добар”, чућете од њега скоро сваке недеље када изгуби, а пошто га новинари питају шта му се то дешава. Ако се до јуче потајно надао да то није истина, да ипак јесте довољно добар, у шта је био несумњиво и с правом био уверен током целокупног свог живота, у среду увече му је потонула и последња лађа која се очајнички љуљала на бурном мору његових недоумица. Потопио ју је Реал Мадрид избацивши њега и његов тим из Лиге шампиона, чиме је Пепу усахла последња нада да ће му бити боље. Бар у неком наредном периоду.
Гвардиола је типичан пример жртве сопственог успеха. То правило каже да, што је успех већи и што је у сигнификантнијој области постигнут, то је несрећа проузрокована престанком тог успеха праћена већим суновратом. Гвардиола је себи поставио скоро недостижне стандарде и уложио у то читав свој живот. Био је један од оних тренера који играчима увек има нешто да закера, чак и када ураде све како треба, чак и кад постигну гол. Јер он у свему види грешку, недовољност, несавршеност. Видећете га вазда како у трансу млатара рукама поред неког збуњеног момка који гледа у празно и клима главом правећи се да разуме шта му овај прича. Од просте игре направио је науку, за једне је генијални иноватор, за друге претенциозни фрик. Ставио је цео улог на светло-плаво (што су боје његовог клуба) и држао је толико дуго ту, да је било питање тренутка када ће га куглица издати.
Такав живот мора узети данак и тамо где се можда најмање надаш. Паралелно са поразима који се ређају још од средина прошле јесени, стигла је и вест да се растао од супруге са којом је 30 година био у браку. Жена и деца оптужила су га да их је потпуно запоставио. Таблоиди су га снимили и како на улици напада навијача који га провоцира. Систем који се заснивао на потпуној контроли и беспрекорној перфекцији се потпуно распао.
Испада да, све што је годинама градио, жртвујући и себе и све око себе, све што је створио и зарадио, за њега сада нема више никакав значај. Чињеница да је померио границе посла којим се бави, да је у њему остварио све што је пробао да оствари, да је сума коју има на рачуну толика да делује као залог за бланко срећу оних милијарди људи широм света са почетка текста, сада је само тема за спортске алманахе и Форбсове листе. Пепу то тренутно ништа не значи, Пеп је неутешан. Не теши га ни то што би се милијраду оних са почетка приче истог часа мењали са њим, чак и тако несрећним.
Случај Пепа Гвардиоле само потврђује тезу да је срећа једина ствар за коју је свим људима дата подједнака шанса да се за њу изборе. Тај случај даје савет за један од могућих путева до њене недокучиве релативности. Он гласи: Заје*ите посао, загрлите децу, пољубите жену. Или већ неког другог ко вам је близак. И не улажите све на једну боју. И не закерајте превише. Можда упали.
Извор: НИН
