Пише: Иван Ђурђевић
Има та прича, можда јој је аутентичност и није баш највећи квалитет, а можда и јесте, али неке истине у њој свакако мора бити чим су је навелико причали. Легендарни Душан Дуда Ивковић био је почетком века, од 2002. до 2005. тренер московског ЦСКА и на једном тренингу, на загревању, док су играчи трчали око терена он примети да Сергеј Панов, момчина од 203 центима и сто кила, двоструки вицешампион света, али тада већ ветеран у тридесетима, упорно скраћује круг око терена. Упозори га Дуда једном, овај га испоштује круг-два, па настави да забушава. Дуда то види, прекине тренинг, приђе му, пропне се мало на прсте да га досегне и наочиглед целог тима залепи Панову такву шамарчину, да је звук исте попунио сваки угао празне хале која носи име руског Дуде, Александра Гомељског. Потом је, кажу, тренинг довршен у највећем миру и тишини. Епилог (а и поента) је да су и Панов и Дуда успешно сарађивали у Москви у наредне три године, шамара и скраћивања кругова више није било, али јесте трофеја – три титуле првака Русије и три фајнал-фора Евролиге.
Обрадовић: Поносан сам на свој тим, играли смо сјајну кошарку
Најбољи и најуспешнији ван-НБА тренер у историји Жељко Обрадовић је, бар када је однос са играчима у питању, а и у много чему другом, Дудина школа. И сваки пут када румен ко булка усред утакмице виче на неког играча и вређа га на пасја кола, то делује језиво и понижавајуће. Али, ако тај след догађаја пратите мало пажљивије, приметићете да свака од тих “жртава”, из таквог процеса специјалног васпитања, пре или касније, неким чудом изађе боља. Није још прецизно утврђено у чему је ту ствар и како је то могуће, да ли је тајна у Жељковим методама убеђивања или у менталитету играча, али – ево примера да то функционише.
Наиме, пре неколико месеци по интернетима је кликове купио видео на којем Обрадовић, у празној хали у Железнику, негде при крају меча АБА лиге против ФМП-а у којем Партизан води 77:55, урла на једно дете из свог тима ижђикљало до два метра, млађе од њега скоро пола века, псује га и вређа речима које уређивачка политика овог сајта баш и не трпи. Уз то му, паралелно са псовкама, врло прецизно објашњава где је погрешио у одбрани, због чега је противничка екипа у претходном нападу лаким поенима смањила предност на “неизвесних” 22 разлике, па је нужда натерала тренера да затражи тајм-аут.
Наравоученије
Дете се зове Митар Бошњаковић и у тренутку када је ово специјално васпитавања било у току, био је познат само онима који пасионирано прате КК “Партизан”, онима које не мрзи да на сајту црно-белих у рубрици “играчи” скролују до дна странице. Да сам Митров отац, и да сам чуо и видео то што је пола Србије чуло и видело по интернетима, вероватно бих се већ следећег јутра обрео љутит у канцеларији Жељка Обрадовића имајући свашта да му кажем, а ценим и да бих у јарости продужио и до секретаријата клуба по синовљеву исписницу. Уверен сам и да би половина српских очева учинила исто. Ипак, Митров отац, очигледно, није класичан српски отац.
Резултат овог жестоког рата сујете и мудрости, који се несумњиво водио у његовој глави, а у којем је победило ово друго, јесте да се његов син осам дана касније обрео у првој петорци Партизана против Барселоне, зауставио Кевина Пантера, дао шест кошева, уз четири скока и две асистенције. И од тада је, све до повреде, био редован у ротацији Обрадовићеве екипе и биће поново, кад се опорави од повреде.
Феномен “Партизана” и Жељка Обрадовића
Примера има колико год хоћете, почев од сваког покушаја да се са усана прочита шта то Обрадовић толико гунђа својим играчима, после сваког напада, чак и ако непосредно пре тога погоде туђи кош или одбране свој, па заврши са оним у среду увече у Болоњи када је Жељко некоме из свог тима (кажу, помоћном тренеру) на тајм-ауту претио да ће му разбити таблу о главу. (Има у томе, дигресије ради, и мало симболике, јер на тој табли заиста пише оно што Обрадовић својим играчима жели да утуви у главу.) Пример је, ако хоћете, и Богдан Богдановић, који је до НБА и капитенске траке у репрезентацији дошао преко шака Душка Вујошевића обмотаних око свог врата насред паркета у сцени у којој је непријатност парала ваздух новобеоградске Хале спортова.
Наравоученије ове приче јесте болно, али је лековито. И изискује избор. Кад сте млади, можете да не дате на себе, а можете и да дате да од вас нешто направе. Има ту и Фројда и балканског менталитета и националног војничког фолклора и чињенице да у спорту, као начелно грубој мушкој ствари, правила бон-тона нису “важна ставка у статуте”. Али суштина је да, неким чудом, неком алхемијом која је нама обичном свету страна, то специјално васпитање баш код оних најбољих, даје најбоље резултате. Не питајте како…
Извор: НИН
