Пише: Иван Јовић
Два масовна јавна окупљања – једно у Београду 15. марта, друго у Загребу на концерту Марка Перковића Томпсона – отворила су простор за дубљу анализу савремених облика друштвене кохезије, одговора на неправду и начина на који се колективна енергија уобличава у јавни чин. На први поглед слични по бројности, ови скупови указују на две суштински различите конфигурације друштвеног поретка и осећања заједништва.
Београдски скуп није био организован одозго. Није имао јасног носиоца, вођу ни програмски оквир. Настао је као одговор на вишегодишње потискивање неправде, нерешене смрти, изостанак институционалне емпатије. Тишина је била главни израз. Недостатак звучне реторике није значио пасивност, већ управо супротно – дубоки отпор према политизацији бола. У друштву које је институционално девастирано, са урушеним механизмима правде и одговорности, ова врста сабраности постаје израз базичне моралне побуне.
Она не тражи промену власти – тражи темељну промену односа према животу, према жртви, према истини.
Загребачки концерт представља супротан модел. Јасно структуриран догађај са идентификованим извођачем, позорницом, наративом и симболима. У овом случају, колективно се окупља око јасне идеје националног идентитета и континуитета снаге. Форма је естрадна, али садржај дубоко политички. Песме које се изводе носе историјске поруке, део су културне меморије и идеолошких наратива. У друштву које је своју државност градило кроз конфликт и где се идентитет често брани кроз митове, овакви скупови функционишу као емоционална валидација припадности.
Оно што их разликује није само садржај, већ функција у друштвеном организму.
Београдски ход открива друштво у стању цивилне фрустрације. Грађани, лишени институционалне заштите, преузимају на себе улогу коректива. Тиме указују да политички поредак не одговара више чак ни на елементарне етичке захтеве заједнице. То је симптом дубље кризе легитимитета, али и знак да су механизми отпора и даље живи, иако фрагментисани.
Загребачки скуп, напротив, показује функционалан однос између доминантне идеологије и народа. Систем афирмише наратив, народ га прихвата, јавни догађај то цементира. Ту не постоји непосредан конфликт између грађана и структура власти – већ њихова симболичка синергија. Проблем настаје када садржај тог заједништва постане идеолошки искључив или кад изостане способност критичке рефлексије над сопственом историјом.
У том смислу, београдски ход представља спонтан израз хоризонталне солидарности у друштву које више не очекује ништа одозго. Загребачки концерт је израз вертикалне интеграције у систем вредности који не подстиче сумњу, већ лојалност.
Закључно, оба скупа говоре о стању друштвеног ткива.
У Београду – о његовој рањивости, али и потенцијалу за органски отпор.
У Загребу – о његовој стабилности, али и о могућој затворености према другом и другачијем.
То нису скупови који се супротстављају један другом. Они стоје као огледала две различите фазе друштвеног развоја: један у борби за право на глас, други у потврди гласа који већ доминира.
У оба случаја, питање остаје исто: какво друштво обликујемо – кроз тишину или кроз песму?
Извор: Иван Јовић/ Фејсбук
