Разговарао: Милош Обрадовић
Иван Остојић је у српској јавности постао познат као коаутор књиге „Мит о балканском тигру“ са професором Огњеном Радоњићем у ком су насупрот државној пропаганди ставили бројеве које власти прескачу, као и тумачења економских показатеља која заправо разоткривају ту пропаганду.
Остојић је свестран научник са завидном праксом у финансијама. Докторирао је микробиологију на Универзитету ЕТХ из Цириха, а на истом универзитету је стекао и мастер економије из области менаџмента и технолошких иновација. Практично искуство је стицао у консултантској кући Мекинси где је дошао до позиције партнера. Сада ради на високим менаџмент позицијама у приватном сектору.
Израчунали сте да је, од 1990. године до данас, свако од грађана Србије, у просеку изгубио између 600.000 и милион долара. Иако је то дуг период, многи људи од пре 20-30 година су и данас у врху државе, па ипак тај „успех“ се не спомиње.
„Сваки избор има неку цену, а та цена се обично не види на кратак рок, већ се показује тек на дужи рок. Нарочито ако се погрешни избори праве конзистентно.
У том смислу, имали смо идеју да, сада када можемо да направимо пресек последњих 30 година, израчунамо колико смо ми заправо изгубили финансијски и то да изразимо кроз конкретан број. Мислим да сви негде осећају и знају да смо могли много боље да завршимо него што смо данас, али то нико није квантификовао.
Друга ствар која нам је била занимљива јесте чињеница да су многи политичари који су данас на политичкој сцени, па чак и на власти, суштински део исте политичке елите. Реч је о истим људима и истом политичком систему који се временом само трансформисао и еволуирао у друге облике. Можда једини изузетак представља период од 2000. године до убиства премијера Зорана Ђинђића.
Многи људи који су чинили политичку елиту деведесетих, нарочито крајем деведесетих, као и део политичара из раних двехиљадитих, временом су се стопили у једну нову елиту која данас управља земљом. Зато нас је занимало и у којој мери се део ових економских резултата може приписати систему који се суштински није променио, као и људима унутар тог система који су само мењали дресове кроз време из опортунистичких побуда.
Можете ли да објасните ту рачуницу?
Ако погледате шта се дешавало у свету деведесетих година, након пада Берлинског зида, видећете да су готово све земље које су биле у том окошталом комунистичком систему врло брзо одбациле тај модел и прешле на другачији систем привреде и тржишног функционисања. Истовремено су створиле знатно слободнија друштва. Неке од тих земаља су више либерално-демократске или центристичке, неке социјалдемократске, али су у сваком случају прешле су на нови систем функционисања, у којем не постоји тако снажан и чврст утицај државе на привреду, нити тај „чврсти загрљај“ власти над економијом. То су, у просеку, много слободнија друштва.
Готово све источноевропске економије које су направиле ту транзицију, су расле на том таласу. Све земље које су успеле да изграде оно што бисмо могли назвати производом који се зове држава и систем расле су сличним стопама – неке брже, неке нешто спорије, али углавном врло снажно. Један од ретких изузетака била је Бугарска, док су неке наше комшије, попут Румуније, расле изузетно снажно.
Нема разлога да и Србија не би расла по сличним стопама да је правила сличне изборе као и друге источноевропске земље.
За поређење тражили смо земљу која би одговарала одређеним критеријумима: да буде континентална, како би се искључио снажан утицај туризма на привредни развој, да је почетком деведесетих имала сличну структуру привреде, сличну образовну структуру, приближну величину и сличан географски положај. Такође нам је било важно да се ради о земљи која је била део веће државне заједнице која се распала, како би то било барем делимично упоредиво са распадом Југославије.
На крају је избор за главног компаратора пао на Чешку. Чешка испуњава све те критеријуме. Они су, теоретски, такође могли да уђу у рат са Словацима — увек се може наћи разлог када људи желе да ратују — али то нису учинили. Не улазим у питање кривице за ратове код нас, али сматрам да нормални људи чине све да рат избегну, а ми то нисмо урадили.
Погледали смо раст Чешке у свакој години током последњих 30 година, као и колики је био ниво штедње, јер и то утиче на акумулацију богатства. Тај њихов раст смо затим применили на основицу Србије из деведесетих година и израчунали колико би Србија створила вредности да је расла истим темпом као Чешка.
Када смо од тог хипотетичког износа одузели реалну вредност коју је Србија заправо створила, на основу стварних података о расту, добили смо укупну изгубљену вредност која се креће између 3.000 и 5.000 милијарди долара. Када се тај износ подели просечним бројем становника, долази се до закључка да је свако од нас, у просеку, изгубио између 660.000 и милион долара. Наравно, тај губитак не би био равномерно распоређен – неко би имао више, неко мање – али у просеку, цена наших погрешних избора по појединцу износи управо толико.
Да бих објаснио да се не ради о произвољним бројкама, навешћу конкретне податке. Године 1990. Чешка је имала номинални бруто домаћи производ од око 40 милијарди долара и популацију од девет милиона становника. Србија је те исте године имала готово идентичан номинални БДП, око 40 милијарди долара, и такође око девет милиона становника.
Данас, према последњим доступним подацима за 2024. годину, Чешка има номинални БДП од око 383 милијарде долара, док Србија има око 83 милијарде. Чешка данас има приближно 10 милиона становника, док се популација Србије, делом и из политичких разлога, смањила на око 6,5 милиона.
То су огромни губици. Земља која је деведесетих производила исто колико и ми, данас сваке године производи око 300 милијарди долара више него Србија. Та разлика ће се у будућности само додатно повећавати, све док их не сустигнемо — а тренутно се од тог циља удаљавамо.
Ми последњих година често слушамо приче како смо лидер или међу лидерима на Балкану или Европи по стопи привредног раста. Отуд и наслов ваше књиге „Мит о балканском тигру“. Прошле године смо имали раст БДП-а од два одсто, али претходне две око четири одсто, што јесте било солидно у европским оквирима. Јавни дуг је око 45 одсто БДП-а, инфлација три-четири одсто. То, бар на први поглед, не делује лоше. Ипак, ви тврдите да тај раст није одржив и да Србија и даље заостаје за земљама централне и источне Европе. Зашто?
Проблем је пре свега у томе што се у јавности често користе погрешни показатељи. Најчешће се говори о номиналном БДП-у, који сам по себи не говори много, јер не узима у обзир инфлацију. Номинални раст може да изгледа добро, али ако је инфлација висока, реални ефекат тог раста је знатно мањи.
Једина релевантна категорија за дугорочно поређење јесте реални БДП, односно реални привредни раст. Када погледате реални раст Србије у периоду од 2012. до 2024. године, он је око 3,3 одсто годишње, у просеку и то након упитне ревизије БДП-а која је додала око пет одсто раста у том периоду. У нашој књизи узимамо податке пре ревизије и то за десетогодишњи период од 2013-2022. Реални раст у периоду 2013-2022 износи 2,8% и тај раст није катастрофалан, али је незадовољавајући.
Нарочито када се Србија упореди са земљама које су у истом периоду биле развијеније од нас, а расле су брже. На пример, Румунија је у том периоду имала просечан реални раст већи од четири одсто годишње. Логично би било да земља која је мање развијена расте брже како би сустигла оне које су испред ње. Код нас се дешава супротно.
Уместо конвергенције ка развијенијим земљама, ми имамо дивергенцију. Разлика се не смањује, већ се повећава.
Други велики проблем је структура тог раста. Раст и развој нису исто. Није сваки раст добар раст. Србија данас има раст који је у великој мери заснован на задуживању и великим државним инвестицијама, често у пројекте који не стварају дугорочну економску вредност а неретко су и извор су корупције, чак и у много развијенијим друштвима.
Држава се задужује како би финансирала инфраструктурне пројекте, али многи од тих пројеката немају јасну економску логику и не генеришу будуће приходе. На пример, национални стадион ће у години изградње повећати БДП, али дугорочно неће допринети развоју економије, нити ће створити приходе који оправдавају његову цену.
Истовремено, улагања у кључне развојне области – образовање, науку, иновације, здравство и заштиту животне средине – остају недовољна. Када погледате индикаторе квалитета живота и развоја, као што су здравство, екологија, образовање, ниво корупције и снага институција, Србија у већини тих области стагнира или чак назадује.
Све то показује да ми данас немамо развој, већ само привид раста.
Америчке царине мењају глобалну трговину, Кина јача везе и економски утицај
Један од главних аргумената власти јесте да Србија привлачи велики обим страних директних инвестиција. Али да ли те инвестиције доносе трансфер знања и технологије? Може ли Србија са оваквим моделом да направи искорак ка развијеним економијама?
Искрено, сматрам да не може. Модел који се данас доминантно примењује у Србији заснива се на привлачењу инвестиција које користе јефтину радну снагу, државне субвенције и слабе институције. У таквом моделу, највећи део профита се износи из земље, док локалној економији остају ниске плате, ограничено знање и често озбиљни еколошки трошкови.
Ефективне стране инвестиције подразумевају нешто сасвим друго: развијен домаћи ланац добављача, трансфер знања и технологије, сарадњу са домаћим фирмама и универзитетима, као и стабилан и предвидив институционални оквир. Ми то нисмо изградили.
Слична ситуација је и у ИТ сектору. Србија има квалитетне инжењере и програмере, али се највећи део ИТ индустрије своди на пружање услуга страним компанијама. Ми не развијамо сопствене производе, платформе и технологије које би имале високу додату вредност и дугорочан развојни потенцијал.
Колико су у свему томе пресудне институције и улога државе у економији?
Институције су апсолутно кључне. Без независног правосуђа, заштите приватне својине и предвидивог регулаторног оквира, нема дугорочних инвестиција, нарочито домаћих. Нажалост, Србија по готово свим релевантним међународним индексима институција, владавине права и контроле корупције или стагнира или назадује.
Држава у Србији има превелику улогу у економији. Када погледате удео државе у БДП-у, он је 45 одсто, што је изузетно висок ниво. Таква доминација државе гуши приватну иницијативу и предузетништво. У Хрватској је приватни сектор чини 60-65 одсто БДП-а, слично је и у Румунији, а у нордијским земљама приватни сектор чини око 70 досто економије.
Улога државе не би требало да буде да она сама буде главни предузетник, већ да ствара стабилан оквир у којем приватни сектор може да се развија: јасна правила, једнаки услови за све, ефикасне институције и дугорочна визија развоја.
Мултинационалне корпорације у вртлогу економских национализама – и Кина и свет
Да ли, упркос свему, у Србији видите друштвени или привредни слој који би могао да повуче земљу напред?
Постоји генерација младих људи, предузетника и оснивача стартапова који имају знање, енергију и амбицију. Проблем је у томе што систем не препознаје и не подржава њихов потенцијал.
Многи од њих региструју фирме у иностранству, не зато што желе да оду из Србије, већ зато што им Србија не нуди институционалну сигурност, приступ капиталу и предвидиво пословно окружење. На тај начин ми губимо управо оне људе који би могли да буду носиоци будућег развоја.
Често кажем да Србија има интелигенцију, али нема систем који ту интелигенцију претвара у памет. Док се то не промени, тешко је очекивати суштински заокрет у развоју земље.
Недавно сте говорили на једном скупу да би требало да променимо перцепцију региона. На шта сте мислили?
Ми морамо да променимо како схватамо шта је наш регион. Ми већину границе делимо са Румунијом, Бугарском и Мађарском. А ми када причамо о регији махом мислимо на БиХ, Хрватску и некада на Албанију. Потцењујемо бројније, богатије становништво које има маркетиншки позитиван став према нама, а приоритизујемо регију која има мање становника, сиромашнија је и делови те популације немају добар утисак о Србији због недавних историјских дешавања. То није антијугословенски став, већ рационално размишљање, да више времена трошите на оно што вам више користи.
Извор: Данас
