Пише: Иван Миленковић
Да би се макар колико пренело читалачко искуство Септологије Јуна Фосеа – јер не само да се овај роман уписује у искуство, него он то искуство преобликује, он га тетовира без обзира на читалачку километражу – потребна је упечатљива слика. Та слика је Малстрем (Maelström), црна рупа усред мора у коју силовито, вртложећи се, пропада вода, као да усисава себе саму, али и све оно што се нађе у домету вртлога. Едгар Алан По је у причи “У Малстремском вртлогу” замислио шта би се догодило ономе кога би рупа прогутала (“чељуст вртлога”, каже Поов приповедач). Његов јунак проводи шест непријатних сати у “чељустима” и некако преживљава, али се после тога не осећа баш генијално. У Месинском мореузу код Сицилије врти се најславнији медитеранска црна рупа и једно од њених имена је Харибда. Између ње с једне и стења с друге стране (Сцила) било је готово немогуће проћи, што је искусио и Одисеј. Мит каже да рупу у води прави чудовиште које живи у дубини и које има добар цуг, те по ћуди своје природе мало усисава воду (и све што се на њој нађе), мало је избацује, и тако неколико пута дневно. Оставимо ли по страни непоуздана уметничка домишљања, вртлог би теоретски требало да избаци онога ко у њега упадне. Уколико задржи дах неколико сати, додуше. Ту би ствар свакако ваљало истражити, али то није идеја овога текста. Малстрем је, дакле, овде слика којом се хоће сугерисати искуство читања Септологије норвешког нобеловца Јуна Фосеа: ко у то упадне нема назад, шта год у међувремену покушавао. Вртложење на 750 страница у генијалном преводу Радоша Косовића – као да је Фосе писао директно на најбољем српском језику – чак и искусне књижевне морепловце (рекосмо) оставља у чуду. Коју год читалачку стратегију да изаберемо – препустимо ли се књижевном вртлогу (надајући се да ће нас вратити на површину), или му се опиремо (надајући се да нас неће прогутати) – пре или касније догодиће нам се нешто неочекивано и до сада недоживљено.
Препричати Фосеов роман, или укратко изложити о чему је реч, нема превише смисла. Ево због чега. Главни лик Асле је одличан сликар који живи у сеоцету Дилгја, на два сата вожње од Бергена. Његов пријатељ сликар, који се такође зове Асле и који му је сличан попут брата близанца (а није му род), живи у Бергену и алкохоличар је. Додуше, и онај први Асле био је алкохоличар, али га је жена коју је обожавао и која се звала Алес – спасила. А онда је умрла, те сад Асле живи сам, мисли на Алес, слика, размишља о сликарству, о богу, прошлости и још којечему, те с времена на време скокне до Бергена како би изложио своје слике. У једном таквом одласку, којим и почиње роман, Асле затиче свог двојника насред улице, лица заривеног у снег, обезнањеног од алкохола, па кад се овај освести, заједно оду у кафану (на ракијицу), да би нешто касније трезни Асле одвео пијаног Аслеа у болницу на детоксикацију. Ту је и Аслеов комшија Аслак, сељак човек, који има рођену сестру која се зове Гуру и која се удала за сумњивог типа, вилонисту, који је утекао из топлог брачног живота у правцу читавог света. Испоставиће се, међутим, да и Гуру има двојницу која се зове Гуру, која живи у Бергену, која воли да попије и која тврди да су се она и (трезни) Асле виђали кад су били млади, иако овај (трезни Асле) нема појма о чему она прича. И тако даље. Фосеова игра с именима – а прва се књига зове Друго име – може да подсети на Маркесову игру с именима породице Буендиља у Сто година самоће: ако покушате да држите (библијски) родослов Буендиља у глави, слободно баците роман јер то не само да је немогуће, него значи да сте промашили игру. С друге стране, иако се сплитање имена Фосеових јунака чини кошмарним када покушамо да препричамо роман, ни у једном једином тренутку Фосе нас неће довести у дилему о коме Аслеу или о којој Гуру је реч. Те игре двојника, близанаца који нису у роду, директна је повезница с Достојевским, наравно, у другом кораку можда и с Музилом и његовим Doppelgängerima.
Препознајемо код Фосеа и Пруста, а на ширем плану ту је и повезница с Броховом Верглијевом смрћу. Одвија се на страницама Септологије имплицитна расправа с Фосеовим књижевним прецима, те су ту још Бернхард и Зебалд, наравно – али та околност није превише важна, барем не за читаоце, јер се Фосеово писање, колико год било ослоњено на велике претке, опире свему с чим смо се до сада сусрели у књижевности. Пресудно је то што се читалац смешта у овај роман као у фотељу која се прилагођава облику његовог тела, да би у неком тренутку схватио да се заправо он прилагођава Фосеовој језичкој фотељи, том тексту без тачке, његовом интензитету, вртложењу (као у Малстрему), прилагођава се временским скоковима (док ноћу, по јаком снегу, вози путем који зна готово напамет, Асле се пребацује у младост и у њој остаје, а да се веза са садашњошћу не прекида, све до игре сенки у којој ликови из садашњости продиру у прошлост, као у чудесном Фосеовом роману Јутро и вече), прилагођава се рефлексијама (расправа о сликарству која се, имплицитно или експлицитно, као и у Фосеовој Меланхолији, одвија све време јер Асле је страсни сликар), прилагођава се сећањима која обликују садашњост (смрти које Аслеа сустижу у детињству, смрти које га погађају у младости, смрт жене коју воли), прилагођава се читалац Аслеовим религијским дилемама и његовим сумњама (Асле, који је постао религиозан као зрео човек, успављује се уз једну исту молитву која се понавља у редовним интервалима), док Фосеов језик неужурбано меље, гура, распарчава причу и разваљује мишљење, цепа слике и разбија представе, али ништа од тога приповедач не баца него брижљиво слаже по одговарајућим фиокама, архивира их, и поново за њима посеже када му затребају јер Фосе, како смо покушали то да покажемо (“Време” бр. 1624 и бр. 1710), растеже приповедачко време.
Расправа о сликарству, дакле, једна је од нити Фосеовог романа. Нема сумње да је реч о рефлексијама, али Асле ни у једном једином тренутку неће склизнути у филозофију, него идеје уобличује у разговору с ликовима, с комшијом Аслаком, необразованим човеком са запањујућим инстинктом за сликарство, с галеристом Бејером, али и с Алес, која је била сликарка и која га редовно походи. С једне стране, сликајући, Асле одагнава мноштво слика из своје главе. С друге, како каже, он слика светлост (прва књига, стр. 67). Ако на слици нема светлости, слика није успела: “то су само биле слике, у њима није било светлости, само су биле лепе и зато су биле ружне, само је било важно да су верне, да личе, и сунце је увек сијало на њима и биле су светле па зато није било светлости у њима, или је било само у сенкама” (стр. 88). Онако како Асле слика тако Фосе пише. Не занима га верност претпостављеној стварности – да би зарадио, Асле је у младости сликао оно што се доживљава као пресликавањуе стварности (“исти ко уписан, само што не изађе са слике”) – већ му је потребно значење које измиче првом погледу. Светлост је, дакле, у сенкама.
Ипак, основно питање је у ком тренутку је и због чега слика довршена? На почетку, Асле ће повући две линије у две различите боје, те линије се укрштају и на слици се не догађа ништа више, осим што Асле не може да настави да ради на њој јер слика је, а да не зна ни како ни зашто, заправо завршена. Отуд жестоко супротстављање фигури, опонашању стварности, јер истина сликарства, као ни истина књижевности уосталом, не налази се у стварности.
Друга нит су сећања из детињства и Фосе управо у тим сећањима показује у којој мери уме да прича причу, као, рецимо, у сусрету са сеоским педофилом, несрећним и престрашеним бићем у телу огромног мушкарца, или у сцени у којој се сусреће са смрћу пријатеља. Фосе, приметимо, не уводи у причу никакву фантастику (близанаштво је већ довољно фантастичан феномен), већ својим репетитивним језиком држи време на краткој узици, увек усредсређен на један догађај (сусрет са Гуру на улици), једно сећање (изнајмљивање студентске собе), једну епизоду (посета близанцу Аслеу у болници), да би се тај догађај, то сећање, или та епизода, активирали на другом месту у времену, или у другом времену у истом простору, доприносећи целини која, међутим, никада не постаје стабилна јер, напросто, одвија се и у садашњости чији се исходи не знају. И сећање је, најзад, увек у садашњости. Нема маште код Фосеа, он ништа не измишља, него пушта језик да стрпљиво одради оно о чему ни сам аутор, можда, нема појма.
Пријатељство је још једна нит романа. Када Асле копа по склоности ка самоћи, када тражи разлоге свог одмака од људи, испоставља се, заправо, да је одувек био на дистанци, да му је сликање увек било важније од додира с људима, те да су његова везивања одувек била натегнута, праћена извесном равнодушношћу и нелагодом, осим у два случаја: са Алес, женом коју је волео, и са Аслеом, својим двојником. Због тога је лик комшије Аслака толико важан и толико бриљантно обликован. Двојица вукова самотњака придржавају један другога на сасвим различите начине и из сасвим различитих побуда, често нервирају један другог јер живе у различитим мехуровима стварности, али се, опет, држе заједно у тој мери да се њихов однос може назвати пријатељством. Ретко се сусреће овако чист и прецизан опис пријатељства, у којем нема готово никакве сентименталности (сетимо се само славног пријатељства Монтења и Боесија, у којем све пршти од јаких речи и жестоких осећања), али ни препознатљиве супстанције, пријатељства, дакле, у којем је комуникација сведена и једва могућа, у којем се рачунају гестови и сумње: Асле се љутне када Аслак прекида његову самоћу, падне и по која груба реч, али на месту нелагоде ствара се дивна игра покровитељске бриге, нека врста нужности у односу два мушкарца која не деле готово ништа осим истог простора.
Религија је посебна ставка, која ће привући нарочито онога ко верује да се одгонетка уметничког дела налази у животу ствараоца. Јун Фосе је, наиме, као зрео човек прихватио катиоличанство и о томе је – врло незанимљиво, приметимо – говорио у интервјуима из којих нећемо сазнати ништа ни о чему. Католик Асле је човек кога жестоко раздиру сумње, али који као да у сумњама, а нарочито у покушајима да сумње надвлада, покушава да пронађе мир после смрти своје жене. Мир, наравно, неће пронаћи, али ће у разговорима (искључиво) са самим собом немилице преиспитивати смисао за који јемчи управо врховно биће. Ничег новог нема у тим сумњама које су, заправо, баналне (“о боже дај ми знаке”… ајде…), али никада Фосе не би постао то што јесте – један од највећих живих писаца – да не уме да препозна и избегне баналност, да се духовито поигра испразних теологизовања и замки несрећне свести која никако није задовољна јер не успева да дође до јасних и умирујућих одговора.
Најзад, када после стотина страница, већ органски срастао с Фосеовим језиком, читалац крене у последну Аслеову “авантуру” – јер комично је рећи да у овом роману има ичег пустоловног, иако се не испушта из руке – прелазак огромног фјорда Сигнефјурена у недовољно сигурном Аслаковом бродићу, зна (читалац) да фјорд није друго до Стикс, а Аслак није друго до Харон. Осим што у свему томе нема ничег трагичног, нити тужног – чак је и комично када Гуру, без превише пардона, откопча Аслеове панталоне и посегне за његовим полним органом – али има задивљујуће књижевности која умногоме надилази такозвани живот.
Извор: Време
