Пишем из срца Црне Горе, из Никшића града, о Косову и Метохији. Пишем из срца о души.
Косово и Метохија су биће нашег народа, колијевка православља и мјесто одакле смо ми Срби потекли и којем би требало стално да се враћамо. Од малена се у мојој породици причало о Косову и Метохији, васпитаван сам и учен да је то мој духовни центар.
Срећан сам што су ме родитељи тако учили и васпитавали, али понекад ми се чини да можда за то није ни било потребе. Као да сам и прије рођења имао тај осјећај. Косово и Метохију осјећам као дио себе, тај је осјећај искрен и чист из срца, родитељске ријечи и васпитање само су га надоградили. Лако је нама који смо се родили са тим осјећањем. Али због оних људи који не прате своје осјећаје, који не живе искрено и који продају своју душу, морамо чувати истину о Косову. Али не замјерам им, не може свако бити Србин.
Прошле године у Црној Гори опет смо свједочили колико је Косово непролазна, вјечна тема у нашем народу. У мојој домовини, најљепшој земљи – Црној Гори, мјесецима је народ организовао литије за одбрану светиња. Ниједна литија није почела а да се није осјетио дух Косова, да се нису пјевале пјесме о Косову и ниједна се није завршила без помена о Косову. Косово је темељ наше вјере и народности, а литије су биле кров те наше вјере. Кућа се гради од темеља. Да немамо дух Косова у себи не би било ни величанствених литија које су показале слогу, величину и храброст народа.
Народ на Косову није сам и остављен, иако то политичари представљају тако. Желим да народ који буде читао ово зна да није сам и да има нас спартанских Срба који нијесмо издали нити ћемо икад издати.
Поносан сам на српски народ који живи на Косову и Метохији, сматрам га светим народом јер живи на светом мјесту. И тамо чува наше светиње. Да би се један народ уништио, треба му уништити писмо и културу, баш тако покушавају да униште српски православни народ и зато су баш напали гдје највише боли, у срце сваког вјерника, напали су нам Косово и Метохију. Треба да знају да су дирнули у осињак и да су Срби поносан народ, поготово ми спартански Срби, који идемо стазом светог Петра Цетињског, благопочившег митрополита Амфилохија Радовића и новог митрополита Јоаникија Мићовића, који духом и изгледом показује какви смо ми Црногорци, спартански Срби.
Док пишем ове редове, сузе ми крећу, знам да се осјећате остављено и издато, знам да живите у страху, али исто тако желим да пробудите свијест да нијесте сами и да док је год иједног Србина и док год је иједног нашег манастира Косово и Метохија ће бити српско, православно и никада неће постојати граница.
Не желим да ми Американци, Британци, Французи и остали НАТО паметњаковићи причају о мојој историји и да ме уче чије је Косово и Метохија. Ако није наше зашто нам га отимају?
Желим да свако ко прочита овај текст, вјерује у ово што пишем, да мишљење које сам изнио овим текстом дијели омладина Црне Горе и да знају да ћемо се још ћерати.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Иван Ћоровић, 23 године
студент Машинског факултета УЦГ
