Rusofilstvo u Italiji je miks istorijske tradicije i antiamerikanizma koje je duboko ukorenjeno u delu društva. Barem četvrtina građana Druge republike ima simpatije prema svima koji su percipirani kao protivnici Amerike, a Moskva je rival Vašingtona po definiciji… Ali, sada je Italija, uz Nemačku i Francusku, u ekonomskom smislu najveći gubitnik kidanja veza EU sa Moskvom, kao i činjenice da se fokus EU i SAD sa Mediterana premešta na istok. Uz to, rat u Ukrajini je doveo u pitanje trovekovno italijansko rusofilstvo.
Ruska agresija na Ukrajinu je dovela u veoma nezgodnu poziciju gotovo kompletnu italijansku političku, privrednu, bankarsku, turističku, akademsku i kulturnu elitu koja je tradicionalno bila rusofilska i spremna ako ne da brani a ono da opravdava ili pokazuje razumevanje za poteze Moskve. Isto važi i za veliki deo građana Italije koji su do 24. februara imali izrazito blagonaklon stav prema Rusiji, kao i dobar deo medija.
Rusi i Italijani su verovali da se dobro poznaju do 24. februara. Režim Vladimira Putina u Moskvi je bio ubeđen da će Italija biti u bloku država EU koje će zaustaviti oštrije sankcije Zapada prema Ruskoj federaciji. U Rimu su bili ubeđeni da Moskva blefira sa gomilanjem trupa na granici sa Ukrajinom i da neće napasti bivšu sovjetsku republiku praveći medveđu uslugu sebi i partnerima u EU.
Premijer Mario Dragi je čak posegao za Žozefom Fušeom, Napoleonovim ministrom unutrašnjih poslova, da bi opisao negativne posledice Putinove odluke da pošalje vojsku na Ukrajinu: „To je nešto gore od zločina, to je greška“ („C’est pire qu’un crime, c’est une faute“). Zločini se osuđuju, a greške se plaćaju dugo i skupo, pogotovo političke.
Rusofilstvo u Italiji je miks istorijske tradicije i antiamerikanizma koje je duboko ukorenjeno u delu društva. Barem četvrtina građana Druge republike ima simpatije prema svima koji su percipirani kao protivnici Amerike, a Moskva je rival Vašingtona po antonomaziji.
Zahvaljujući geografiji, Italijani nisu nikada videli pretnju u Rusiji, čak ni tokom Hladnog rata, o čemu je svedočilo postojanje najjače komunističke partije u zapadnom svetu. Italijanska komunistička partija je redovno osvajala između 25 i 35 odsto glasova na parlamentarnim izborima.
Za Italijane je Rusija bila zemlja za pravljenje unosnih poslova i izvor energije, a Rusi turisti koje svi priželjkuju, od Alpa do Amalfitanske obale.
Onda kad su Italijani gradili Rusiju
Početak prisnih relacija između ruske stepe i Apeninskog polustrva je zabeležen krajem 15. veka kada su prve, uslovno rečeno, diplomatske odnose sa Moskvom uspostavili prvi vojvoda Milana Frančesko Sforca i papa Inoćentije VIII. Mrežu između dva sveta su počeli da pletu arhitekti. Aristotele Fjoravanti, Antonio Frjazin (Đilardi), Antonio Solari, Marko Rufo, Pjetro Frančesko su samo neka imena neimara pod čijim direktivama i planovim su građeni ruski gradovi, uključujući i Moskvu.
Ruski imperator Petar Veliki nije nikada stigao do Italije i pored toga što je krajnja destinacija dugačkog putovanja po Evropi, posle Nemačke, Holandije, Engleske, i Austrije, trebalo da bude Mletačka republika. Na putešestviju kroz Evropu vest o pobuni „strelaca“ (tadašnje elitne ruske vojne jedinice) stigla ga je u Beču, taman kada se spremao da krene za Veneciju. Prvi ruski car tako nije video svojim očima glavni grad „Presvetle“ (Serenissima), ali mu je ona poslužila, sa Amsterdamom, kao inspiracija da napravi novu prestonicu u delti Neve na ušću u Baltičko more.
Sa dolaskom italijanskih arhitekata, slikara, zanatlija, trgovaca i učenih ljudi na dvor Petra Velikog počela je „ljubav“ između Rusije i Italije koja je u prethodna tri stoleća imala mnogo uzleta i relativno malo padova.
Rastrelijevi, otac Karlo Bartolomeo i sin Frančesko Bartolomeo, projektovali su i izgradili veliki broj dvoraca i crkvi kojima se i danas divimo na prostoru carske Rusije, od Zimskog dvorca u Sankt Petersburgu i Katarininog dvorca u Carskom selu preko Marinskog dvorca u Kijevu do Rundalskog dvorca u Letoniji. Ništa manje nisu upečatljivi opusi Antonija Rinaldija, Domenika Trecinija, Karla Rosija…
Pisma iz Italije
Italija je bila omiljena meta „životnih“ putovanja svih boljestojećih i učenijih Rusa još od 18. veka: od visokog plemstva do pisaca Fjodora Dostojevskog i Nikolaja Gogolja koji je skovao najlepši kopliment za Bel paese (lepu zemlju): „Cela Evropa je napravljena da se gleda, Italija da se u njoj živi“.
Italijanske vlasti su u prethodnih mesec i po dana zaplenili pokretnu i nepokretnu imovinu ruskih oligarha na teritoriji Druge republike u vrednosti od preko milijardu evra, od vila na jezeru Komo i u Toskani do parkiranih jahti u lukama na Tirenskom moru.
Odnos između Rusa i Italijana nisu poremetili ni Krimski rat polovinom 19. veka, kao ni dolazak na vlast komunista u Moskvi, ni fašista u Rimu, ni učešće italijanskih vojnih jedinica u invaziji „Barbarosa“. Italija je bila među prvim evropskim zemljama koja je između dva svetska rata priznala i uspostavila diplomatske odnose sa SSSR-om i potpisala tzv. Pakt prijateljstva.
Tokom Hladnog rata, Italija imala najveću Komunističku partiju sa druge strane Gvozdene zavese. Enriko Matei i Đani Anjeli su uz pomoć Palmira Toljatija, lidera italijanskih komunista, bili prvi zapadni biznismeni koji su počeli da prave poslove sa SSSR-om. Italijanski energetski kolos ENI i „Fijat“ su bili među prvim zapadnim kompanijama koje su otvorile postrojenja u SSSR-u. Čuvena „Lada“ nije bila ništa drugo do derivat „Fijata 124″.
Putinova era
Početkom ovog veka bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni nije samo maštao o ulasku Rusije u NATO i EU, već je pokušavao i da realizuje svoje snove. Na njegovu inicijativu je organizovan samit u Pratici di Mare gde je 2002. godine potpisan sporazum o formiranju Saveta NATO-Rusija koji je trebalo da stavi definitivno tačku na Hladan rat i otvori novo poglavlje u odnosima Severnoatlantske alijanse i Ruske federacije.
U špilu italijanskih parlamentarnih političkih partija nema nijedne koja je imala antiruske stavove, čak ni posle anektiranja Krima i zauzimanja delova Donbasa 2014. godine. Liga Matea Salvinija je potpisala sporazum o saradnji sa Jedinstvenom Rusijom i dobijala je kredite od banaka pod kontrolom Kremlja za finansiranje izbornih kampanja. Pokret pet zvezda je imao razgranate i bliske veze sa Kremljom, od aktuelnog šefa diplomatije Luiđija Di Maja do bivšeg premijera i aktuelnog lidera Đuzepea Kontea. Prijateljstvo lidera Forca Italije Silvija Berluskonija sa Vladimirom Putinom je notorna činjenica. Bivši premijer Mateo Renci i nekadašnji lider Demokratske partije je takođe imao vrlo kapilarne veze sa Moskvom. Braća Italije Đorđe Meloni su takođe spadali u partije sa dobrim vezama u Rusiji, i pored savezništva sa poljskom vladajućom partijom Pravo i Pravda u Evropskom parlamentu.
Evidentan primer veza Italije i Rusije se ogledao u povećavanju trgovinske razmene između dve zemlje uprkos recipročnim sankcijama posle anektiranja Krima. Naravno, razmena između Rusije i Italije je daleko u odnosu na onu pre 2014. godine kada je iznosila preko 50 milijardi evra, ali se u prethodnoj godini prvi put vratila na iznos od preko 20 milijardi evra.
Dobra vera Rima se ogledala i kroz povećanje udela ruskog gasa i nafte u energetskoj pogači Italije. Od 2014. godine i uvođenjea prvog paketa sankcija prema Rusiji, italijanska zavisnost od ruskih energenata je porasla za dodatnih deset odsto, sa 28 na 38 odsto. To objašnjava zašto u Italiji niko nije želeo da veruje u najave ruske invazije na Ukrajinu jer su se opkladili na ruski gas i naftu kao glavne izvore energije i sada moraju da traže alternative.
Dragi između dve vatre
Razaranje gradova u Ukrajini i medijski izveštaji o navodnim ratnim zločinima pripadnika ruskih oružanih snaga primorali su većinu Italijana da revidira stavove i zauzme nedvosmislene pozicije protiv režima Vladimira Putina, jedan deo je konvertirao u pacifiste apelujući na obustavljanje ratnih dejstava, dok je deo koji je percipiran kao ekstremistički, među kojima i oni okupljeni oko antivakserskih grupa kreiranih tokom pandemije kovida-19, ostao uz Putinov režim.
Evropa u koju se vratio rat je kontinent u kome Italija gubi značaj i ulogu koju je imala. To se najbolje videlo u prva dva meseca ruske invazije na Ukrajinu. Premijer Dragi je bio centralna figura u predratnom periodu, glavni sagovornik francuskog predsednika Emanuela Makrona i novog nemačkog kancelar Olafa Šolca, najtraženiji partner, savetodavac, „ispovednik“. Sa početkom rata njegova pozicija je postala marginalna i gotovo irelevantna.
Dragi nije ratni premijer, mada je pokušao da u hodu popravi poziciju Rima koji se u jednom momentu našao između dva vatre: i Vašington i Moskva su se smatrali iznevernim od Italije i kao takvu su je tretirali.
Italijanski predsednik vlade je posle početnih ambivalentnih poruka prelomio i svrstao se nedvosmisleno uz Vašington što mu je obezbedilo učešće za širim stolom zapadnih saveznika, ali kao sporednog a ne bitnog aktera.
Sve dok se u Briselu pričalo o Fondu za oporavak (Recovery Fund), ekonomiji, reformama i efikasnosti državnog aparata, Dragi je bio glas autoriteta i kompetentnosti. Kako je ratna terminologija počela da zamenjuje mirnodopsku i da u svakodnevni rečnik ulaze pojmovi kao naoružavanje, ratna ekonomija, neophodnost nuklearnog arsenala kao odvraćajućeg faktora za potencijalne agresore, tako su sve komparativne prednosti Dragija počele da blede.
Kriza pred vratima
Dragijeva transverzalna vlada je formirana kako bi se zemlja izvukla iz krize pod udarima pandemije kovida-19 i postavili temelji za preko potrebne reforme u ekonomiji, administraticiji i pravosuđu.
Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke, je sa svojim ugledom, autoritetom i znanjem trebalo da bude garant partnerima u EU da će Italija, uz pomoć iz evropskih fondova, stati na noge i izbeći dužničku krizu. Drugim rečima, Dragi je bio neka vrsta unutrašnjeg „komesara“ da bi se izbeglo ponižavanje Italije nametanjem spoljnog „komesara“.
Razdvajanje EU od Rusije i uspostavljanje tvrde linije od Skandinavije preko Baltičkih republika i Poljske do Rumunije ne ide na ruku Italiji. Ne samo zato što je uz Nemačku i Francusku, u ekonomskom smislu, najveći gubitnik kidanja veza sa Moskvom, već i zato što se fokus EU i SAD sa Mediterana premešta na istok.
Drugi negativni efekat je izvesna nestašica žitarica u afričkim zemljama i na Bliskom istoku, budući da su ih uvozile iz Ukrajine i Rusije. Lančana posledica bi mogla da bude novi talas migranata, mnogo veći od onog koji se verifikovao u prethodnoj deceniji a Italija bi bila ponovo na prvoj liniji.
Sa novom blokovskom podelom biće neizbežno reformisati vojne snage i uložiti ogroman novac u modernizaciju naoružanja i podmlađivanje kadra. Italijanske kopnene snage su bukvalno prazna ljuštura. Italija ima samo 200 tenkova od kojih je ispravno i funkcionalno tek 50. Prosečna starost pripadnika oružanih snaga je 38 godina i one više liče na birokratskog dinasaurusa nego na efikasnu i upotrebljivu armiju.
Piše: FRANKO BELMONTE/RTS
