Lagano nestajanje muslimana, sve više u škripcu između iseljavanja i pokrštenja, nije baš moglo goditi epskoj uobrazilji. Crnogorski mentalitet, koji više voli da u istoriji vidi niz ratničkih podviga, nije mogao da objasni nestajanje muslimana nekim tokom bez slavnih okršaja.
Istraga crnogorskih poturica važila je do kraja XIX veka kao istorijska činjenica. Niko tada nije sumnjao u to da su se Crnogorci otresli „otpadnika“ dogovorenim udarom izvedenim na podsticaj vladike Danila. I danas još, neki istoričari teško se mire s tim da toj tezi sasvim poreknu verovatnoću.
Čudno je, međutim, da nijedan dokument iz onog doba ne pominje istragu. Depeše mletačkih providetura, koji su pažljivo pratili zbivanja u Crnoj Gori, ćute o tome. Nikola Musuli je 1863, doduše objavio jedan zapis vladike Danila, zabeležen na poslednjoj strani jedne liturgijske knjige, koji govori o istrazi poturica u Katunskoj nahiji. Ilarion Rukavac je, međutim, 1899. utvrdio na osnovu paleografskih argumenata da je reč o flasifikatu. Kasnije je „originalni“ tekst vladike Danila nestao. Neki su istoričari ipak izneli mišljenje da je beleška koju je objavio Musulin bila kasnije prepis autentičnog zapisa vladike Danila. Ali kritičkom analizom teksta Nikola Banašević je dokazao da zapis može biti verodostojan.
Risto Dragićević pozvao se na svedočenje barskog, a zatim zadarskog nadbiskupa Vicka (Vićentija) Zmajevića po kome je vladika Danilo 1720. tobože bio „umrljan ljudskom krvlju, prolivenom po njegovom naređenju i njegovim saučešništvom“ (Gorski vijenac, Titograd 1965, 427). No, u prvom redu, s predostrožnošću se mora primiti svedočenje čoveka koji je, po svojim verskim i političkim ubeđenjima, bio ljuti neprijatelj cetinjskog mitropolita. A zatim, i naročito, ništa ne dopušta tvrdnju da se to svedočenje odnosi na istragu poturica, koja bi, u doba kad je to svedočanstvo pisano, bila događaj star bar dvanaest ili petnaest godina. Neki nedavniji događaj može objasniti sud Vicka Zmajevića.
Jedna četa Crnogoraca, pod ličnim zapovedništvom vladike Danila, učestvovala je 1718. u mletačkom napadu na Ulcinj, izvršenom posle mira sklopljenog između Venecije i Porte. A Zmajević je bio vrlo osetljiv na sve što je moglo pogađati albanski živalj. Valja podsetiti da se njemu dugujue osnivanje sela Arbanasi u okolini Zadra. Operacije kojima je komandovao vladika Danilo bile su veoma krvave, pošto venecijanski izveštaji o hiljadu poginulih na neprijateljskoj strani. Pa čak i ako je taj broj možda preteran, gubici civilnog stanovništva u toku takvog prepada, protivnog međunarodnom pravu i trenutnoj opštoj politici Venecije, mogli su biti dovoljno znatni da motivišu Zmajevićevo kazivanje.
Ne samo da istragu poturica ne potvrđuje nikakav onovremeni dokument nego je čak ne pominje nijedan tekst pre kraja treće decenije XIX veka. Nikakve aluzije na nju nema ni u Istoriji o Černoj Gori vladike Vasilija, ni u Krisovulju Ivan-bega Crnojevića (Cetinjski Ljetopis), ni u pismima crnogorskih vladika ili glavara, ni u poslanicama Petra I, koji je baš voleo da svoje sunarodnike podstiče primerima iz prošlosti.
A i oni istoričari koji istragu poturica smatraju stvarnim događajem imaju, uostalom, najveće muke da ga datiraju. Vladičino putovanje u Peć, na tursku teritoriju, 1709, postaje neobjašnjivo: kako to da se Turci nisu potrudili da osvete svoje istovernike pobijene nekoliko godine ranije?
Postojanje muslimana u Crnoj Gori potvrđuje se tokom cele prve polovine XVIII veka, još i podosta posle smrti vladike Danila. Dok legenda navodi kao prve žrtve istrage muslimane ca Cetinja i iz Ćeklića, po narodnom predanju „Turci“ su nestali iz plemena Ćeklića tek „u toku XVIII veka“.
Ako je dokazano da je u užoj Crnoj Gori još bilo muslimana oko 1750, znamo ipak da ih onda više nije bilo na kraju veka. Opravdano je pitati kako su nestali.
Možemo zamisliti kako su bili prinuđeni da se pokrste ili da odu kad pogledamo kako su, upravo u Njegoševo doba, postupili vasojevićki glavari da uklone muslimane iz svog plemena. Kod Vasojevića je kasnije nego u Staroj Crnoj Gori došlo do sukoba između pravoslavaca, u kojima se probudilo nacionalno osećanje, i muslimana, koji su se smatrali Turcima. I tada, na inicjativu igumana Mojsija Zečevića i vojvode Sima Lekića, sigurnost muslimana nije više obezbeđivana, a naročitoim imanja nisu više štićena, saglasno dogovru između plemenskih glavara poznatom pod nazivom Vasojevićki zakon. Malo-pomalo muslimani su se opredelili ili da napuste zemlju ili da pređu u pravoslavlje.
Više je nego verovatno da je i klima nesigurnosti prisilila crnogorske muslimane, malobrojne uostalom, da se isele ili da se pokrste. Vladike i krupni zemljoposednici imali su interesa da podstiču iseljavanje, da bi jeftino otkupljivali imanja muslimana koji odlaze.
Lagano nestajanje muslimana, sve više u škripcu između iseljavanja i pokrštenja, nije baš moglo goditi epskoj uobrazilji. Crnogorski mentalitet, koji više voli da u istoriji vidi niz ratničkih podviga, nije mogao da objasni nestajanje muslimana takvim tokom bez slavnih okršaja.
Polazeći od dva elementa potvđena predanjem, mogućno je zamisliti kako se rodila legenda, onakva kako je prenosi pesma „Srpski Badnje veče“.
U svom izveštaju austrijskoj vladi, pukovnik Paulić, u misiji u Crnoj Gori 1782, piše kako Crnogorci pričaju da su brzo isterali Turke, tj. turski garnizon, koji je uspostavljen na Cetinju posle pobedonosnog pohoda Sulejman-paše (1685). „Turski“ je za Crnogorce značilo i „osmanlijski“ koliko i „muslimanski“. Tu imamo svedočanstvo da je, pri kraju XVIII veka, postojalo predanje da su Turci, muslimani, oterani sa Cetinja.
Jovan Erdeljanović, u Staroj Crnoj Gori, iznosi drugo predanje, još živo početkom XX veka, po kome su petorica braće Martinović, iz cetinjskog plemena, ubili u junačkom megdanu petoricu braće Andića, muslimani iz Dobrskog Sela. A Martinovići su, u pesmi „Srpski Badnje veče“, izvršioci istrage poturica. Oni tu ubijaju petoricu muslimana, petoricu braće Alića.
Na ono prvo predanje, o kome izveštava Paulić, koje je borbom objašnjavalo odlazak muslimana iz cetinjskog plemena, vrlo se lako moglo nakalemiti ovo drugo. Junaštvo petorice braće Martinovića, takođe sa Cetinja, predstavljalo je izvrsnu temu za epsku pesmu.
Narodna pesma preuveličava, dakako, podvig braće Martinovića, koji se ne zadovoljavaju samo time da ubiju metoricu muslimana, i, naročito, uvodi ličnost vladike Danila, koji postaje podstrekač na istragu. Mogućno je da su vladičina okolina ili možda sam Petar I povezali predanje o istrazi i sasvim stvarno zatočenje Danilovo od Turaka u Zeti, te da otud potiče pesma „Srpski Banje veče“.
Mišel Oben, Istraga crnogorskih poturica
