Лагано нестајање муслимана, све више у шкрипцу између исељавања и покрштења, није баш могло годити епској уобразиљи. Црногорски менталитет, који више воли да у историји види низ ратничких подвига, није могао да објасни нестајање муслимана неким током без славних окршаја.
Истрага црногорских потурица важила је до краја XIX века као историјска чињеница. Нико тада није сумњао у то да су се Црногорци отресли „отпадника“ договореним ударом изведеним на подстицај владике Данила. И данас још, неки историчари тешко се мире с тим да тој тези сасвим порекну вероватноћу.
Чудно је, међутим, да ниједан документ из оног доба не помиње истрагу. Депеше млетачких провидетура, који су пажљиво пратили збивања у Црној Гори, ћуте о томе. Никола Мусули је 1863, додуше објавио један запис владике Данила, забележен на последњој страни једне литургијске књиге, који говори о истрази потурица у Катунској нахији. Иларион Рукавац је, међутим, 1899. утврдио на основу палеографских аргумената да је реч о фласификату. Касније је „оригинални“ текст владике Данила нестао. Неки су историчари ипак изнели мишљење да је белешка коју је објавио Мусулин била касније препис аутентичног записа владике Данила. Али критичком анализом текста Никола Банашевић је доказао да запис може бити веродостојан.
Ристо Драгићевић позвао се на сведочење барског, а затим задарског надбискупа Вицка (Вићентија) Змајевића по коме је владика Данило 1720. тобоже био „умрљан људском крвљу, проливеном по његовом наређењу и његовим саучешништвом“ (Горски вијенац, Титоград 1965, 427). Но, у првом реду, с предострожношћу се мора примити сведочење човека који је, по својим верским и политичким убеђењима, био љути непријатељ цетињског митрополита. А затим, и нарочито, ништа не допушта тврдњу да се то сведочење односи на истрагу потурица, која би, у доба кад је то сведочанство писано, била догађај стар бар дванаест или петнаест година. Неки недавнији догађај може објаснити суд Вицка Змајевића.
Једна чета Црногораца, под личним заповедништвом владике Данила, учествовала је 1718. у млетачком нападу на Улцињ, извршеном после мира склопљеног између Венеције и Порте. А Змајевић је био врло осетљив на све што је могло погађати албански живаљ. Ваља подсетити да се њему дугујуе оснивање села Арбанаси у околини Задра. Операције којима је командовао владика Данило биле су веома крваве, пошто венецијански извештаји о хиљаду погинулих на непријатељској страни. Па чак и ако је тај број можда претеран, губици цивилног становништва у току таквог препада, противног међународном праву и тренутној општој политици Венеције, могли су бити довољно знатни да мотивишу Змајевићево казивање.
Не само да истрагу потурица не потврђује никакав оновремени документ него је чак не помиње ниједан текст пре краја треће деценије XIX века. Никакве алузије на њу нема ни у Историји о Черној Гори владике Василија, ни у Крисовуљу Иван-бега Црнојевића (Цетињски Љетопис), ни у писмима црногорских владика или главара, ни у посланицама Петра I, који је баш волео да своје сународнике подстиче примерима из прошлости.
А и они историчари који истрагу потурица сматрају стварним догађајем имају, уосталом, највеће муке да га датирају. Владичино путовање у Пећ, на турску територију, 1709, постаје необјашњиво: како то да се Турци нису потрудили да освете своје истовернике побијене неколико године раније?
Постојање муслимана у Црној Гори потврђује се током целе прве половине XVIII века, још и подоста после смрти владике Данила. Док легенда наводи као прве жртве истраге муслимане ца Цетиња и из Ћеклића, по народном предању „Турци“ су нестали из племена Ћеклића тек „у току XVIII века“.
Ако је доказано да је у ужој Црној Гори још било муслимана око 1750, знамо ипак да их онда више није било на крају века. Оправдано је питати како су нестали.
Можемо замислити како су били принуђени да се покрсте или да оду кад погледамо како су, управо у Његошево доба, поступили васојевићки главари да уклоне муслимане из свог племена. Код Васојевића је касније него у Старој Црној Гори дошло до сукоба између православаца, у којима се пробудило национално осећање, и муслимана, који су се сматрали Турцима. И тада, на иницјативу игумана Мојсија Зечевића и војводе Сима Лекића, сигурност муслимана није више обезбеђивана, а нарочитоим имања нису више штићена, сагласно договру између племенских главара познатом под називом Васојевићки закон. Мало-помало муслимани су се определили или да напусте земљу или да пређу у православље.
Више је него вероватно да је и клима несигурности присилила црногорске муслимане, малобројне уосталом, да се иселе или да се покрсте. Владике и крупни земљопоседници имали су интереса да подстичу исељавање, да би јефтино откупљивали имања муслимана који одлазе.
Лагано нестајање муслимана, све више у шкрипцу између исељавања и покрштења, није баш могло годити епској уобразиљи. Црногорски менталитет, који више воли да у историји види низ ратничких подвига, није могао да објасни нестајање муслимана таквим током без славних окршаја.
Полазећи од два елемента потвђена предањем, могућно је замислити како се родила легенда, онаква како је преноси песма „Српски Бадње вече“.
У свом извештају аустријској влади, пуковник Паулић, у мисији у Црној Гори 1782, пише како Црногорци причају да су брзо истерали Турке, тј. турски гарнизон, који је успостављен на Цетињу после победоносног похода Сулејман-паше (1685). „Турски“ је за Црногорце значило и „османлијски“ колико и „муслимански“. Ту имамо сведочанство да је, при крају XVIII века, постојало предање да су Турци, муслимани, отерани са Цетиња.
Јован Ердељановић, у Старој Црној Гори, износи друго предање, још живо почетком XX века, по коме су петорица браће Мартиновић, из цетињског племена, убили у јуначком мегдану петорицу браће Андића, муслимани из Добрског Села. А Мартиновићи су, у песми „Српски Бадње вече“, извршиоци истраге потурица. Они ту убијају петорицу муслимана, петорицу браће Алића.
На оно прво предање, о коме извештава Паулић, које је борбом објашњавало одлазак муслимана из цетињског племена, врло се лако могло накалемити ово друго. Јунаштво петорице браће Мартиновића, такође са Цетиња, представљало је изврсну тему за епску песму.
Народна песма преувеличава, дакако, подвиг браће Мартиновића, који се не задовољавају само тиме да убију меторицу муслимана, и, нарочито, уводи личност владике Данила, који постаје подстрекач на истрагу. Могућно је да су владичина околина или можда сам Петар I повезали предање о истрази и сасвим стварно заточење Данилово од Турака у Зети, те да отуд потиче песма „Српски Бање вече“.
Мишел Обен, Истрага црногорских потурица
