Оно што се догодило у дворанама Београда и Подгорице је за сву похвалу. Људи су се окупили да одају почаст, направили су прави спортски и људски спектакл. Све је било беспрекорно и онако како заслужује особа попут Дејана

Годинама се није десило да се један човјек испрати на начин како је испраћен Дејан Милојевић. Ако узмемо у обзир да су за њим жалили од Америке, Београда, Подгорице, гдје год је играо и тренирао, то значи не само да је био добар спортиста, него да је био одличан човјек. Сјајан лик!
Тешко да су га могли фотографисати а да се не смије. Најтврђи играчи и тренери који се труде да никад не показују емоције како их не би понијела атмосфера и труде се да не изгубе фокус, кад су се опраштали од Дејана Милојевића, “нису могли да се саставе” јер их је одлазак његов жестоко погодио.
Ријечи Душка Вујошевића, Луке Дончића, Ђоковића, великих америчких тренера, спортиста и навијача из цијелог свијета свједоче колико им недостаје Дејан и што је све могао и требао да постигне у животу, какве је потенцијале имао као тренер и човјек из спорта.
Оно што се догодило у дворанама Београда и Подгорице је за сву похвалу. Људи су се окупили да одају почаст, направили су прави спортски и људски спектакл. Све је било беспрекорно и онако како заслужује особа попут Дејана. Он је играо за Будућност као да је рођен у центру Подгорице, играо је до краја и публика је препознавала да он на свакој утакмици даје све од себе.
Јесу те сцене емотивне, али су очекивано емотивне. У свега пар сати, вијест о одласку Дејана Милојевића била је ударна вијест у свим медијима, и бољим и лошим, и јачим и слабијим, и десним и лијевим, на скоро свим језицима, али била је то иста вијест, да је отишао одличан играч и одличан тренер.
Убрзо се појавила и вијест да ће с правом једна дворана носити име по њему. Почаст су му одали минутом ћутања пред почетак многих утакмица. Цијела спортска јавност је показала поштовање. А спортска јавност је иста као и већина других, увијек нађу нешто да им смета, али за Дејана нико није нашао ништа. Ни једну ружну ријеч, напротив, он је ујединио планету и све љубитеље спорта.
Навијачи Партизана и Меге направили су испраћај о коме је причала цијела Америка. Многи нису знали колико је важан Дејан са друге стране океана. Нису знали вјероватно због његове скромности, али ипак нису до краја изненађени. Није лако заслужити толико недостајање, толике поздраве и емоције. Тај насмијани, радни и талентовани човјек изгледа да је правио искључиво исправне кораке и на терену и ван њега.
Али Подгорица и Будућност нису урадили ништа мање. Агитовали су сви људи, урадили нешто велико и направили атмосферу за памћење. Ако узмемо у обзир колико су кубурили СЦ Морача са навијањем, овакав испраћај и догађај у Морачи је за сваку похвалу. Ипак доказује да навијачи памте сваки потез и кош, гест и залагање, да желе на све то да подсјете и да се на неки начин одуже човјеку који је играо за Будућност.
Док је он играо за Будућност, биле су то можда и најтрофејније године клуба, или пак најљепша игра коју је Будућност пружала својим гледаоцима.
Није заслужио тако рано да оде, али је заслужио овако спектакуларан испраћај. У Америци се појавио визуал и испис “ДМ”, два слова и срце које окружује та два слова, довољна асоцијација да се зна о коме је ријеч. Изузетан играч, изузетан тренер, изузетан човјек био је Дејан Милојевић. Скроман, упоран и вјечито насмијан.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести