Друга П. нијесам видио годинама, радо бих човјека данас изгрлио. Али, али… За ову евокацију имам обавезу да захвалим Милану Кнежевићу. Овај угледни политичар је одавно запао у хронично окривљивање Здравка Кривокапића за сваки проблем што се дешава у Црној Гори.
Учио је са мном у основној школи јадан П. Он је био добар ученик, изврсног владања и васпитања. Скроман, сједио увијек у задњој клупи. Никада се није утркивао да истакне своје знање, да неким несташлуком задобије пажњу. Ништа, тих, васпитан, уредан.
Сви смо га вољели. Али, али… Када бисмо направили неки џумбус у школи, када би, потом, услиједила истрага од разредног, преко педагога до директора, да се пронађу извршиоци недјела, да се испита ко је кривац, својим удруженим снагама помагали смо истражитељима, одговарајући да је крив друг П.
Авај, нама је то био велики штос, знали смо да нам нико неће вјеровати, али било је нечега ђаволски смијешног у том хроничном окривљивању П-а за сва непочинства у школи.
Друга П. нијесам видио годинама, радо бих човјека данас изгрлио. Али, али… За ову евокацију имам обавезу да захвалим Милану Кнежевићу. Овај угледни политичар је одавно запао у хронично окривљивање Здравка Кривокапића за сваки проблем што се дешава у Црној Гори.
Можда је заправо све дјечачки безазлено, инфантилно; можда Миланова нарав, будући сатири и лакрдији склона, окривљује Здравка по логици ствари, јер се човјек презива тако – Кривокапић.
Само, само… шта је Ранком!?
Било како било, можда ће и Милан кад одрасте пожељети једном да загрли Здравка, другараски, као што бих ја данас загрлио друга П.
Милован Урван
