Pre devedeset godina, 1932, Isidora Sekulić je objavila esej pod naslovom „Problem malog naroda“, čija aktuelnost se od tada do danas u pravilnim vremenskim razmacima obnavlja. „Mali narod je čudan pojam. Ponekad on stvarno i nije mali“, piše Isidora…
Na izložbi jugoslovenske likovne umetnosti u Londonu, pre neku godinu. Hodamo i posmatramo zajedno s prijateljem Englezom. Iz očiju nam se čita da razno vidimo i mislimo. Priznajemo najzad uzajamno da je tako. A za vreme priznanja osmejci naši su učtivi i ljubazni, kao dve zastave na brodovima koji se polako i paralelno razmimoilaze. Pa onda će Englez:
„Jasno je, opaža se, da ti umetnici imaju evropskog, i jesu Evropljani, i rade evropski, pa ipak sve to i nije. A ne mogu da uhvatim gde prestaje ono što jesu i počinje ono što izgledaju.“
„Znate, s nama, s našim umetnicima i s nama uopšte, i s našim evropejstvom, tako je nekako kao sa onim šumskim duhom koji je pridobio princezu i odveo je kući, ali ju je tu morao čuvati više no oči u glavi, jer je ona, pored simpatija za novu okolinu i život, pokazivala i izvesne naklonosti da beži. Jednoga dana, duh zadrema posle ručka malo temeljnije no obično, a princeza utekne. Samo malo posle toga duh se prenuo, skočio, video šta se desilo. S najvećom snagom i najvećim svojim korakom jurne za odbeglicom. Snaga i skok njegov bili su međutim toliki, da je već s prvim raskorakom premašio i daleko za sobom ostavio princezu. Lutao je posle još dugo, ali nije uspeo da nađe i vrati svoje blago. Kod kuće je udario u gorko plakanje: što je nemoćan da jedno tako nežno, pri tom toliko voljeno stvorenje sačuva, ili bar dostigne kad pokušava da beži“.
Da li je naš prijatelj ovu pričicu razumeo tačno onako kako je mi razumemo, nismo saznali. On je posle otišao da ruča, a mi smo se spustili iz Tejt-galerije do Temze, i tu na klupi zapisali ovu beleščicu o malom narodu.
* * *
Englez je naslutio jednu Šopenhauerovu klasifikaciju. Šopenhauer, pišući o identitetu čoveka, izvukao je vrlo zanimljivu liniju izvesnih osnovnih i tako reći sudbinskih „pritežanja“ čovekovih. Identitet čoveka, prema tome, zavisi od onog što čovek jeste, što ima, i što izgleda. Nama se čini da se ova ideologija može u celosti primeniti i na narode. Kod velikih naroda, brojno i teritorijalno značajnih, ali pre svega reprezentativnih kao države i kulture, zastupljene su sve tri serije pomenutih kapitala. I ne samo da su ti kapitali zastupljeni po serijama, nego se i interserijalno pojačavaju. To jest, veliki narod ono što ima to često i jeste; i, što je još važnije, ono što izgleda, to i jeste, i u tom smislu i ima. A ako sve to nije baš u potpunosti tako, ono je bar delimično ili periodično. Naravno, ponekad i veliki narod niti ima niti jeste, nego samo izgleda; ali to što izgleda zavisi od vlastitih njegovih kombinacija, kalkulacija, dekoracija.
Mali narod, dakako, takođe nešto ima i jeste. Ali, beznačajan, ili malo značajan kao država i kultura, on vredi što vredi samo sa svojim rasnim osobinama, sa svojom rasnom a ne kulturnom individualnošću. Još, ta vrednost ostaje lokalizovana, ne prelazi u interesne funkcije sveta, jer mali narod živi, tako da se izrazimo, u međunarodnoj samoći. U samoći se, doduše, stiču znatni kvaliteti; ali u istoj toj samoći se i gube kvaliteti, često i oni urođeni. Samoća više čuva rasu nego što razvija državu i kulturu.
U toku razvoja iz čisto rasne individualnosti u kulturnu, dešavaju se čudne stvari u malom narodu. Proces razvoja vidi se na biću, imanju i spoljnem izgledanju malog naroda. Proces potiskuje unazad narod kao rasu, i traži od njega da ulazi u oblike i funkcije pre svega političke i opšte kulturne. Ali, biva da narod, prikriveno, ostaje i dalje ličniji kao rasa nego kao državna i kulturna organizacija. I takav, on je neprestano jači od države, i ako je davno već njoj, državi, predao mesto s lica.
Rekosmo, i mali narod nešto jeste i nešto ima. Ali kako mali narod nema mnogo dodira s onim raznoraznim što je prilika za okušavanje tih kvaliteta, i za upoznavanje najboljih funkcija tih kvaliteta, ti kvaliteti ostaju vrsta čednih potencija. Naravno, primitivno i divlje čednih. Te potencije u malom narodu, to je mešavina svetog i profanog, sentimentalnog i svirepog, dogmatičkog i kritičkog. I zato, uneseni jednog dana u dejstvo – ma kakvo, političko, opšte prosvetno, čisto umetničko – ti su kvaliteti dosta zbunjeno dejstveni, nedosledno ili ekstremno dejstveni. Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost. Sad su samouvereni, pobedni, srećni, sad su skrušeni pred sobom i pred svojim najgorim neprijateljima. Sad heroji, sad roblje asketskog mentaliteta. U umetnosti malog naroda to se naročito ispoljava.
Najteže je kod malog naroda sa onim što taj narod izgleda. U jednostavnom, tako da kažemo, lokalnom životu malog naroda, ne može se i ne vredi „izgledati“. A u svetu, spoljašnji izgled malog naroda zavisi od utiska i ocene velikih naroda, ili jednog velikog naroda, od tuđinaca dakle koji su „proputovali i proučili narod“, ali koji imaju s njim posla i veza kroz dobropoznate „sfere“. Pritom se dobronamerno i zlonamerno velikog naroda vrlo mnogo ogrešuje o mali narod. Veliki narodi obično počinju s traženjem i merenjem tradicija kod malog naroda, i svršuju s nenalaženjem onoga što traže. I objavljuju: da je to narod bez tradicije, dakle sasvim primitivan narod. Ti veliki narodi zaboravljaju da se bez tradicije ne može biti nikakva individualnost, pa ni rasna; da je u toku života najmanjeg naroda, često jednog plemena, ili samo jedne kaste, moralo biti životnog plana, volje za redom i načelima, pripitomljavanja društva i shematizovanja egzistencija. Čuveno kavaljerstvo hinduskih najnižih slojeva, parija, stvar je tradicije. Poznati muzički talenat Cigana, koji sviraju sa samosvešću i prose s elegancijom, stvar je tradicije.
Veliki narodi se varaju u pitanju tradicija kod malih naroda. Veliki narodi ne znaju čitati te tradicije. Oni teško mogu da uhvate duboko intimne osetljivosti koje nose u sebi i vladari malih naroda, i ceo narod, a tek umetnici njegovi! Mali narodi su puni vitalnih protivrečnosti, i baš zato materija od koje bi se svakog časa mogao stvoriti predrugojačen narod. Umetnici malih naroda, na obuci kod velikih naroda, to su đaci koji ne mogu „svršiti školu“ do kraja, jer su njihovi unutrašnji i spoljašnji koncepti, po nužnosti, dosta i mnogo drugačiji.
Kod velikih naroda, svoje ja, suverenitet, već je odavno nešto apstraktno. Kod malih naroda suverenitet zavisi, sad od nečeg što je mutno i nespiritualno do tog stepena da je skoro samo fizička nužda, a sad opet od neke gorostasne rasne težnje koja Bog jedan zna dokle dopire. U progresu malog naroda ka dostojanstvu, ima mnogo nesvesnog truda, i mnogo iznenađujućih rezultata koji nisu došli iz hotenja. Veliki narodi, stojeći pred dramama u životu malih naroda, mogu često s punim pravom, ali sa svoga gledišta samo, ponoviti ironičnu reč mirnog Getea nad čudnim dramama protivrečnog Klajsta: da su te drame određene za neki „nevidljivi teatar“.
Mali narod je slab u onoj sofističkoj inteligenciji koja pomaže da se izgleda ono što je po mogućstvu najukrasnije i najprobitačnije. Slab je u onoj ciničnoj preciznosti s kojom treba čitati psihologije drugih naroda. Mali narod se dugo ne može pohvaliti ničim drugim sem onim čime se hvalila jedna ličnost u jednoj od Propercijevih elegija (knjiga IV, XI):
Mi natura dedit leges a sanguine ductas,
ne posse melior ludicis esse metu(Moja priroda mi je dala zakone iz moje krvi
nije me vrlini vukao strah od suda i kazne)
Mali narodi su samo „po zakonima iz krvi“, samo od prirode i rase ono što su; ne umeju, možda i neće, od straha od suda sudije, velikog naroda, da budu drukčiji i bolji, da izgledaju bar drukčiji i bolji. Onaj alegorični suviše veliki korak šumskog duha, to je rasna agresivnost. One gorke suze posle, to je melanholija zbog agresivnosti koja promaša. Veliki narodi, kad sude male narode bilo u politici bilo u umetnosti, znaju za agresivnost i za uteklu princezu, a ne znaju za tešku melanholiju zbog obojega. I ne znaju, ne vide, da je ta melanholija plemenita i tvoračka na svoj način.
Mali narod je čudan pojam. Ponekad on stvarno i nije mali, samo izgleda mali; u stvari je miran, vrlo strpljiv i konzervativan fragment nekog velikog naroda, ili neke rasne grupe; i svestan je da je to. Drugi put opet on nije ni mali ni veliki, nego je zapravo samo kvasac naroda, suština rasna, večito renesansni element, narod koji tvori narod. Živi takav narod ponekad toliko otkinut, toliko na okraju svake civilizacije da živi pod sasvim naročitim biološkim uslovima. Dugotrajna kržljavost, dugotrajno samovanje, može međutim tu da bude normalan uslov za ojačanje i metamorfozu. Sumoran i beskrajno dug, kao šumska stazica, jeste ponekad put malog naroda u bolji i viši život.
U malim narodima, od vladara do čobanina-pevača, na svakoj tački drhti i kida se nešto između dve ravnoteže, jedne koja prolazi, druge koja nastaje. U malim narodima dejstvuje ono što istorija umetnosti zove renesans, a što prirodne nauke, mnogo bolje, zovu događajnim elementima. Mali narodi, odista, manje su evropski, više su vaselenski materijal, koji, po Božjoj volji, može začas ući u nove događaje, postati nov svet; naravno, po Božjoj volji, može začas biti gurnut još dublje među elemente. To je igranje na ivici noža, to je bleskanje i gašenje u kapljici rose. To je poezija malog naroda svugde, pa i u slikarstvu.
Umetnik malog naroda je Simeon stolpnik: stoji na tankom stubu iznad haoskog kolebanja događajnih elemenata, i koleba se i sam. Ti umetnici stvaraju uvek preteško i nikad savršeno. Ti umetnici i vole nesavršenstvo, jer još ne znaju i ne vole zanat stvaranja, i ne vole dovoljno ni ovaj život u kojem sede ostrag. Oni neguju nesavršenstvo u usavršavanju, jer je to simbol njihovih života i sudbina: imanje i nemanje, čar i bol, odmor pa umor. Ali, može li to znati i razumeti onako kako mi to znamo i razumemo – naš prijatelj Englez?
Isidora Sekulić
Izvor: RTS OKO
