Пише: Исидора Секулић
I
Без сумње, главна вредност Његошева Горског вијенца лежи у поезији и мислености тога дела. Велики део чари, међутим, долази и од језика. Каквог језика? Не само језгровитог и сликовитог — ти квалитети зависе колико од самог језика, толико од творачке моћи оног који се њим служи — него језика који је наречје, језика који је израз једног посебног живота у општем животу нашега народа, језика који је узео и елементе архаичне, и елементе црквених језичких облика. Чудно делује на читаоца језик Горског вијенца. Нешто као језик старине, мудрости, историјске тајанствености — неких даљина које су наше, а које не знамо довољно; а уједно као јединствен и никада више недостигнут израз за поезију меланхолије и песимизма. Читајући стихове Горског вијенца, човеку је, с једне стране, као да чита предање, свету књигу, а с друге стране као да је то најбоља наша „пјесна са сузама“. Обичне истине звуче у Његошеву језику као оракул, као неприкосновеност. Обичан песимистички уздах је таман и тежак као облак пун дажда. И све то не само кад се израз прочита у спеву, где му спев сам даје особиту снагу, него и кад се извади из текста, и чита или каже као независна изрека. Не ради се ту само о слици и поређењу, него се ради о сакривеном и битном: о животу покрајине једне, и племена једног, који су, негде и некада, родили тај израз, који су из своје индивидуалне душе именовали ствар, осећај или ситуацију. Јер, не јауче се, и не шали се, и не љуби се на исти начин у Црној Гори и Шумадији, у Босни и у Војводини. У разним крајевима се из разних мука, опсервација и сласти рађају изрази за неко констатовање. Посебна горчина и патос се осећају из израза: „Не требује царство нељудима“. Један слог ако се измени, има се нова модулација израза, стила, па и значења. Језик је можда финији од музике. У музици је пола тона најмања разлика, у језику је довољан један акценат да, рецимо, индиферентност промени у сету.
Хтели бисмо рећи да у нашим наречјима и локализмима, чак и архаизмима, има моћи и лепоте и снаге. И хтели бисмо рећи да човек за наречја и старинске обрте није неосетљив, сем ако их нарочито пориче. Наречја би се морала боље познавати и волети; она би морала много давати оном језику који је успео да постане књижевни језик. Јер имају шта дати. На своме „наречју“ успео је владика Раде да испева најбољи велики спев који имамо до данас. Наречје се показало достојно највише књижевности. Не само као адекватан израз за један локални историјски догађај, него као завидан израз најсублимнијих поетских мисли и расположења. Народне песме су наречје; Вук Дојчевић је наречје; Горски вијенац је наречје. Дакле златне књиге наше поезије наречје су, и, што је главно, наречје остају.
Из покрајинских говора би се морало интенсивно црпсти. Не простим узимањем речи и обрта, него понирањем у живот тих наречја, која су још жива, и живеће и бити не једном од наших песника матерњи језик, и, што је за поезију можда још важније, језик завичаја. Нека влада језик који је успео да овлада, али нека се у њ лије из свега онога што би, у другом случају, било такође достојно да влада. Многи наши писци, чији је језик покрајина, сувише, и навлаш га заборављају, не баве се језичким проблемима, чине неправду и своме и општем књижевном језику.
Шта је тосканско наречје, талијански књижевни језик? Није то један дијалект који је из политичких, практичних или естетских разлога потиснуо друге. То је једно море у које се највише улило, и још улива. Тоскански, то је и латински, и провансалски, и разноврсно талијански. Некада, у 13. и 14. веку талијански су песници терали моду да пишу у та три језика одједаред, сваки ред песме друкчији. И Данте има такву поему. То је било бизарно. Али је долазио из доброг инстинкта. Узимати све своје и сродно, сливати и ближити, стварати из свега кроза шта је, сукцесивно, народни геније пролазио. То је обогатило талијански језик, то одржава везу између језика којим се пише, и оних којима се писало. Модерни талијански песници употребљују речи и обрте каквима се служио Данте, Кавалканти, и други. И то нису архаизми. То је, кажу они, богатство талијанског језика, и талијанског генија. И тако и јесте. Језик сам по себи може да буде инспирација, да он храни дух, као што дух храни њега.
Наш књижевни језик је прилично стао, јер га одвише искључиво хране они који се књигама хране, и јер је немаран за оно што крију покрајински говори и класична наша литература. Ко чита Горски вијенац и Вука Дојчевића? А Дантеова Комедија је раскомадана и прикуцана по зидовима кућа, цркава и мостова, и цитира се сваки дан од јутра до мрака, и стари изрази су свима познати, и нису стари. Богата и дивна наша наречја остају наречја, а књижевни језик нам је штур. Кад дође до превођења са страних језика, онда је човеку језа од сиромаштва. Пет шест разних глагола преводе се сви једним глаголом. Глагол осећати и именица осећање постали су већ мучни. И не само они. Тако је и кад се ради о обичним и најобичнијим конкретностима. Ђовани Пасколи, кад је писао своју дивну песму La picozza, бирао је између хрпе назива разних дијалеката и узео онај који му је по звуку, по облику, по пореклу, по историји оних који су га створили, најбоље приличио. Тако се може разумети раскош у језику Данунција. Из свих наречја се црпе, а кад је нешто згодно унесено у књижевни језик, престало је бити наречје, престало је бити и архаизам, па ма како архаично било само по себи.
Читајући Горски вијенац, човек се диви свему, и завиди језику поред свих замерака које му се чине. Сад је можда најзгодније време да се наш књижевни језик отвори и рашири. Сад, кад су уједињене, и у контакту, све покрајине, све историје и прошлости, сав фолклор, сва језичка блага.
(1925)
