Пише: Сара Николић
Иран је једна од етнички и културно најразноврснијих земаља Блиског истока. Иако Персијанци чине већину становништва (око 61 одсто), у земљи живи низ мањинских група које играју важну улогу у обликовању тамошњег друштвеног, културног и политичког живота. Највећу мањинску групу чине Азербејџанци (16 одсто), затим Курди (10 одсто), Лури (шест одсто), Арапи (два одсто), Балуџи (два одсто) и Туркмени (два одсто). Као и у остале три државе у којима живе – Ираку, Турској и Сирији, Курди имају дугогодишњи нестабилан однос са властима у Техерану. Осим у Курдистану на северозападу земље, тензије са иранским властима су кроз године тињале и у југоисточној провинцији Систану и Белуџистану, али и у југозападном Хузестану где живе Арапи.
Историјски гледано, немири у Хузестану углавном се повезују са економским и политичким незадовољством, док у регионима где живе Курди и Балуџи тензије често попримају и безбедносни и сепаратистички карактер. Управо то их чини посебно осетљивим тачкама. Насупорт томе, Азербејџанци су у великој мери интегрисани у ирански систем, са значајним учешћем у јавним институцијама и економији, те се њихове заједнице углавном не сматрају извором потенцијалне дестабилизације.
Како се исправно оријентисати према Ирану – питање демократије и суверености
Већину становништва ове земље, иначе, чине шиитски муслимани, око 90 одсто, док сунитски муслимани и друге муслиманске заједнице чине приближно девет одсто. Преосталих један одсто чине припадници других вероисповести: око 300.000 баха’ија, 300.000 хришћана, 35.000 зороастријанаца, 20.000 Јевреја и око 10.000 сабејских мандејаца, према подацима Групе за права мањина. Иако је у Ирану персијски (фарси) званични државни језик, у многим деловима земље говори се и низ других. У западној половини државе живи већина од око 92 милиона становника.
У светлу америчко-израелских напада и регионалних тензија расте интересовање за пограничне регије у којима живе Курди, Балуџи и Арапи, историјски најосетљивије на тензије са централном влашћу. Посебно пажњу привукли су и недавни извештаји Ројтерса, према којима су се Курди наводно консултовали са Американцима о евентуалним нападима на иранске снаге безбедности на западу земље. Каква је природа сукоба Курда, али и осталих мањинских група, са властима у Техерену? И, колика је могућност да уследи њихова побуна?
Колика је могућност за мобилизацију етничких група?
Британска агенција Ројтерс је, иначе, известила да су се иранске курдске снаге консултовале са САД да би утврдиле да ли би било прикладно напасти иранске снаге безбедности на западу земље после америчких и израелских ваздушних напада. Циљ интервенције Курда коју подржавају САД био би да омогуц́и Иранцима који се противе теократској влади у Техерану да се побуне против ње, рекла су два извора Ројтерсу, пошто су врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи и други високи званичници убијени у америчко-израелском нападу. Још није донета коначна одлука у вези са операцијом или њеним потенцијалним почетком, додали су ти извори.
Истраживач организације „Нови трећи пут“ Мијат Костић, упитан о могућности да Курди покрену напад уз подршку Вашингтона, одговара да је такав „сценарио веома реалан“. Месецима уназад се, додаје, говорило о уједињењу различитих курдских групација.
„Да Американци не би слали своју војску на копну, покушаће сарадњу са Курдима. Они свакако имају сепаратистички интерес деценијама уназад, да успоставе неки вид копнене инвазије. Колико ће је то реална претња Ирану је тешко рећи, јер смо свесни да се ради о неколико хиљада бораца. Али, оно што би евентуално појачало успешност њихове потенцијалне инвазије је уједињење са ирачким Курдима“, указује Костић.
Ирачке Курде, додаје он, може да мотивише то што Иран дроновима недавно напао америчку базу на северу Ирака. Одређене тенденције постоје, истиче Костић, а ту је и заједнички интерес уједињења Курдистана. И према писању Ројтерса су ирачки лидери у Ербилу, упоришту ирачког Курдистана, и у Багдаду, такође последњих дана били у контакту са администрацијом америчког председника Доналда Трампа. Преговори су, према изворима, били везани за снабдевање оружјем.
„Уколико би Американци на неки начин обећали Курдима добијање аутономије унутар Ирана или неко уједињење у заједничку државу, можда би то мотивисало и Курде из Сирије, из Рожаве, да такође нападну Иран. Тако нешто би повећало успешност инвазије“, каже Костић.
Америчким војницима речено да је рат са Ираном за „Армагедон“ и повратак Исуса
Осим Курда у Ирану постоје и друге, историјски незадовољне етничке групе, попут Арапа и Белуџа. Костић каже да је могуће да се активирају мањине у Белуџистану, уз подршку Пакистана или других земаља Саудијске Арабије (које су потписале одбрамбени пакт 2025. године).
„Могуће је да ће се активирати на источној граници Белуџистана, где ће спроводити неке акте саботаже или ограничене нападе, али проблем је што они немају никакву функционалну оружану снагу, немају војску у смислу Курдистана и немају организовану политичку партију која би могла да изнесе све то. Тако да у том смислу Белуџи могу да буду само додатна дистракција иранској војсци“, предочава Костић.
Што се арапског становништва у Ирану тиче, подсећа да је оно највећим делом концентрисано у југозападној провинцији Хузестан, где је током претходних година забележен велики број протеста. Један од главних разлога за незадовољство била је озбиљна несташица воде, додаје Костић, али и чињеница да се ради о региону који је, упркос огромним природним ресурсима, запостављен инфраструктурно. Парадоксално, управо се у Хузестану налази око 80 одсто иранских резерви нафте.
„Али, историјски примери показују да се током Ирачко-Иранског рата, Ирак надао да ће можда Арапи стати на њихову страну и побунити се против Техерана, али то се није десило. И даље постоји велика доза лојалности према режиму међу њима, тако да су Курди и даље најбоља опција на коју Америка може да рачуна. Поготово што постоји конкретно обећање које могу да им дају, а то је или аутономија унутар Ирана или уједињење са другим курдским регионима. Највећи проблем, међутим, остаје неповерење према САД. Питање је колико су Курди спремни да ризикују без дугорочне стратегије. Подсетићу на пример Рожаве у Сирији, где су се Курди осетили остављени на цедилу након што су пружили подршку САД, која им на крају није обезбедила њихову аутономију“, каже Костић.
Уз то је, навео је Ројтерс, нејасно како би такву операцију доживеле друге земље у региону. Примера ради, оружани сепаратистички покрет Балуџа у земљи одржава блиске везе са сепаратистима у суседној провинцији Балуџистан у Пакистану. Исламабад, према оцени Ројтерса, вероватно нец́е толерисати било какву иницијативу у корист независности иранског Балуџистана. Исто важи и за Сирију, где су курдске снаге, бивши сепаратисти који воде сопствене институције, интегрисане у државни апарат.
Курди – дугогодишњи захтеви за аутономијом
Након пропасти Османског царства, Курди су се углавном населили у области која се протеже у четири државе – Турској, Ираку, Сирији и Ирану. Од тада траже политичку аутономију или независност. У Ирану их има приближно девет милиона, а живе у претежно северозападним провинцијама Курдистану, Керманшаху и Западном Азербејџану. Њихова историја у Ирану обележена је дуготрајним тензијама и периодичним побунама, нарочито током 20. века. Примера ради, један од кључних историјских тренутака догодио се 1946. године, када је у граду Махабаду на кратко проглашена Република Махабад, прва савремена курдска државна творевина.
Но, опстала је мање од годину дана, јер је иранска војска поново преузела контролу над регионом. Нови талас сукоба избио је након Исламске револуције 1979. године, када су курдске политичке организације затражиле аутономију у оквиру нове државе. Техеран је то одбио, што је довело до оружаних сукоба између иранске војске и курдских оружаних група, укључујући Демократску партију иранског Курдистана (КДПИ) и Комалу. Борбе су трајале током раних осамдесетих година, а регион је остао под снажним безбедносним надзором централних власти. Иако је интензитет сукоба касније опао, курдско питање у Ирану никада није решено.
Последњих година курдске области поново су долазиле у фокус током таласа протеста широм Ирана, нарочито 2022. године, након смрти 22-годишње Курдкиње Махсе Амини. Курдкиња из града Сакеза на северозападу земље умрла је у болници у Техерану после три дана у коми, након што ју је тамношња „полиција за морал“ ухапсила због наводног кршења правила о покривању главе марамом, а затим, према бројним извештајима медија и невладиних организација, пендрецима приликом хапшења и ударали јој главу о њихово возило. Власти су такве извештаје негирале, али немири су се проширили на више од 80 градова широм земље, а посебно интензивни били су у курдским градовима на северозападу Ирана.
Балуџи – тензије које тињају деценијама
Балуџи су етничка група која углавном настањује пограничне подручје које се простире између Ирана, Пакистана и Авганистана. У Ирану их има око 1,5 до два милиона, а већина је настањена у југоисточној провинцији Систан и Белуџистан. Ово подручје сматра се једним од најсиромашнијих и инфраструктурно најнеразвијенијих у земљи. За разлику од већински шиитског становништва Ирана, Балуџи су претежно сунитски муслимани. А то додатно продубљује тензије са властима у Техерану.
Раде Мароевић: Трампова копнена офанзива на Иран, или како натерати Курде на самоубиство
Извор тензија између Балуџа и иранских власти присутне су деценијама, а често су повезане са економском маргинализацијом, високом стопом незапослености и слабим развојем региона. Осим тога, близина границе са Пакистаном и Авганистаном учинила је овај део земље посебно осетљивим за кријумчарење и деловање наоружаних група, због чега је регион под сталним надзором иранских безбедносних снага.
Током последњих двадесетак година повремено су избијали и оружани сукоби између иранских снага безбедности и милитантних група ове етничке мањине. Једна од најпознатијих била је организација Џундулах, која је током 2000-их извела низ напада на иранске војне и полицијске циљеве. Након хапшења и погубљења њеног вође Абдолмалека Ригија 2010. године, активности групе су ослабиле. Али, касније се појављују нове. Верује се да су Џаиш ал-Адл или „Војску правде и једнакости“, формирали припадници Џундулаха, а ова наоружана група и данас повремено преузима одговорност за нападе на иранске безбедносне снаге.
Јавно декларисани циљеви Џаиш ал-Адл углавном се односе на већа права сунитске мањине у Ирану, заштиту Балуџа од, како наводе, дискриминације централних власти у Техерану, као и на политичку и верску аутономију региона. Иранске власти је сматрају сепаратистичком и терористичком организацијом. Поједини аналитичари истичу да део њихових фракција тежи сепаратистичким циљевима, иако то није формално декларисано. И регион Систан и Белуџистан је 2022. захватио талас протеста. Иранске безбедносне снаге су у граду Захедану те године пуцале на демонстранте, при чему је, према подацима невладиних организација, број убијених досегао 88. Ово је додатно продубило неповерење и тензије између локалног становништва и централних власти.
Арапи – протести који трају од раних година Исламске Републике
Ирански Арапи већином настањују провинцију Хузестан на југозападу земље, дуж границе с Ираком. Живе у градовима попут Ахваза, Абадана и Корамшара. Процене броја Арапа у Ирану варирају, али се углавном наводи да их има између 1,5 и два милиона. Већина су шијити, док мањи део чине сунитске заједнице. Хузестан је истовремено један од најбогатијих иранских региона због нафтне индустрије. Но, плодови тог богатсва не допиру до локалног становништа. Осим тога, изражавају незадовољство због недостатка политичког утицаја, недовољне заступљености у локалним самоуправама, али и због загађености воде, ваздуха и земљишта.
Повремени протести у Хузестану бележени су још од раних година Исламске Републике, када су локални лидери и заједнице захтевали већа права и бољу расподелу ресурса. Незадовољство су изражавали и касније током 1980-их и 1990-их. Током 2022. и 2023. године, ови дугогодишњи проблеми кулминирали су у таласима протеста у Ахвазу и другим градовима Хузестана. И овде су иранске безбедносне снаге често су реаговале насилно, укључујући употребу оружја против демонстраната.
У Хузестану такође постоје наоружане фракције, али ситуација је другачија него код Балуџа или Курда. Једна од најпознатијих је Национални отпор Ахваз, повезан с Арапски покрет за ослобођење Ахваза (АСМЛА). За разлику од курдских и балучких оружаних група које воде континуиране и релативно организоване сукобе против иранских снага, активности арапских наоружаних фракција у Хузестану су спорадичне, с мањом локалном подршком и мање учесталим директним оружаним конфронтацијама са војском. Многи аналитичари сматрају да осећај маргинализације и у оквиру иранске државе, оставља отворен простор за мобилизацију Арапа у Хузестану, као и шире немире.
Азери – значајна историјска улога у Ирану
Азербејџанци су највећа етничка мањина у Ирану и процењује се да их има између 15 и 20 милиона. Насељавају северозападне провинције Источни Азербејџан, Западни Азербејџан, Ардабил и Занџан, али су присутни и у великим градовима попут Техерана. Говоре азербејџанским језиком, који припада туркијској језичкој групи, док је већина верника шиитске вероисповести, као и већинско персијско становништво. Азери у Ирану имају и значајну историјску улогу у формирању савремене иранске државе.
Многе важне династије које су владале Ираном имале су управо туркијско, односно азербејџанско порекло, попут Сафавида и Каџара. Током 20. и 21. века бројни политичари, војни лидери, верски ауторитети и привредници азербејџанског порекла играли су важну улогу у политичком и економском животу земље. На пример, врховни вођа Ирана Али Хамнеи има азербејџанске корене по очевој линији, што додатно илуструје дубоку интегрисаност ове заједнице у структуре власти.
Поред политичког утицаја, Азербејџанци су значајно присутни и у привреди, трговини и култури, нарочито у Техерану и другим великим урбаним центрима. Ипак, иако су интегрисани, део интелектуалне елите и активиста повремено покреће питања очувања језика и културног идентитета, посебно кроз захтеве за већом употребом азербејџанског језика у образовању, локалној администрацији и медијима. А јављају се и протести повезани с економским и еколошким проблемима у региону. Но, због добре интеграције, каже Костић, избијање немира засад није вероватно.
„Они су и културолошки и верски интегрисани са властима у Техерану, стога Азери нису нека велика претња по сепаратизам. Проблем су, дакле, више ове сунитске популације, као што су Белуџи и Курди, док су Азери и Туркмени на североистоку мање релевантни по питању сепаратистичких тенденција“, закључује Костић за НИН.
Шта је са Туркменима и Лурима?
Туркмени у Ирану живе углавном на североистоку земље, у провинцији Голестан, дуж границе с Туркменистаном, у региону познатом као Туркменска сахара. Њихова заједница броји око милион људи и етнички је и језички блиска Туркменима у суседним државама Централне Азије. За разлику од већинског шиитског становништва Ирана, већина Туркмена су сунитски муслимани. Сукоби са локалним групама и иранским властима било је након Исламске револуције 1979. године, али су брзо угушени.
Напослетку, ваља напоменути и да су Лури једна од највећих етничких група у Ирану и углавном насељавају западне и југозападне делове земље, посебно провинције Лорестан, Кохкилујех и Бујер Ахмад, као и делове Хузестана и Чахар Махал и Бактијарија. Процене говоре да их има између пет и седам милиона. Говоре луријским језиком, који је близак персијском, а већина припада шиитском исламу. Историјски су познати по снажној племенској организацији и локалним аутономним структурама, због чега су често имали напете односе с централним властима, нарочито током 20. века када је иранска држава покушавала да ограничи моћ племенских лидера. Нема организованог сепаратистичког покрета, али региони у којима живе суочавају се с економским проблемима, високом незапосленошћу и слабијим развојем у поређењу с централним деловима земље, што повремено изазива локалне протесте и незадовољство становништва.
Извор: НИН
