Piše: Slobodan Janković
Civilizacija hamburgera objavila je još 1989. rat svim državama koje se nisu poklonile Vašingtonu – od Iraka do Srbije, od Libije do Rusije i uskoro Kine.
Vladajući diskursivni poredak na Zapadu nameće predstavu Vašingtona koji stalno izvozi demokratiju i prava, a s druge strane Putinovu Rusiju ili Kinu Sji Đinpinga koje su predstavljene kao diktature i okruzi zla. U pitanju je ludačka ili strip vizija, koja pored drugog, vređa i skrnavi dve hiljade godina zapadnog filosofskog promišljanja, kaže u razgovoru za naš portal jedan od najuticajnih savremenih filozofa, profesor na Institutu za visoke strateške studije i politiku u Milanu (IASSP – Istituto Alti Studi Strategici e Politici) autentičn mislilac, autor niza zapaženih dela iz oblasti filozofije i društvene teorije.
Poštovani profesore Fuzaro, razmišljajući o ovom intervjuu, pregledao sam italijanske medije. Tu su neizbežne vesti iz sporta, vesti sa ratišta u Svetoj zemlji i Ukrajini. Pored crne hronike i spektakla, naišao sam na članak o planu Matei (vladina strategija novog poziciniranja u Africi). Smatrate da plan Matei zaista, da upotrebimo reči predsednice vlade Đorđe Meloni, odgovara nacionalnom interesu?
Možemo, se svakako pozivati, koliko hoćemo, na plan Matei, s obzirom na veličinu samog Mateia (Enriko Matei, +1962, jedan od najpoznatijih političara i privrednika posleratne Italije, prim. aut.) i njegovih projekata, zbog kojih je konačno i izgubio život, s obzirom da je ubijen u insceniranom avio udesu. Međutim, drugo je u pitanju. Italija neće moći nikada da predloži ikakav Plan Matei, sve dok se nalazi u položaju u kome jeste – jedna kolonija na uzici Vašingtona i njegovog imperijalizma, koji tretira Evropu kao običnu provinciju Sjedinjenih Država. Evropa bi, prema mom mišljenju, trebalo da se odvoji od Vašingtona i otvori se za multipolarni svet, pogotovu prema evroazijskoj perspektivi bliskoj Rusiji i Kini.
Kada se uvede pojam nacionalnog interesa misli se na naciju i na državu. Edit Štajn je pre 99 godina u „Istraživanje o državi” napisala da uglavnom zajednice stvaraju državu, čija je ključna osobenost suverenitet. Šta više, prema njoj Aristotelova autarhija u najvećoj meri se odnosi na ono što danas nazivamo suverenitet. Štajn je takođe tvrdila da u slučaju da neka država (dodao bih ili neki drugi akter) nametne zakone drugoj, tada ova druga prestaje suštinski da bude država. Da li se slažete sa ovom tvrdnjom, i ako je Vaš odgovor pozitivan, kako to utiče na mogućnost da se vodi politika u skladu sa nacionalnim interesom?
U potpunosti se slažem sa predloženom postavkom. Moderna država je, kao i grčki polis, temeljni oblik politike i zajedničkog življenja. Pored toga, potrebno je shvatiti koja forma vladavine je najbolja unutar države. U tom smislu sam na liniji koja idealno povezuje Spinozu, Rusoa i Marksa i koja, pored svih razlika, u radikalnoj demokratiji vidi idealnu paradigmu za upravljanje državom. Ono čemu prisustvujemo, u okviru turbokapitalističke globalizacije, naizgled je paradoksalno i može se tumačiti samo ukoliko se dobro razume Hegelova dijalektika: moderni kapitalizam vidi u državi svoju babicu, ali sa postepenim razvojem teži sukobu sa njom. Taj sukob se vodi, u meri u kojoj kapitalizam po sopstvenoj definiciji nastoji da bude kosmopolitski i nametne globalnu dominaciju ekonomije, prelazeći granice nacionalnih država i pretendujući da neutrališe hegemoniju politike. To je ono šta proživljavamo u naše dane i što se obično naziva krizom države. U stvarnosti, nije u pitanju toliko kriza, koliko je to radikalno neprijateljstvo između apsolutnog kapitalizma i oblika države koji smo upoznali i koji se oprobao u moderni.
Zato danas nacionalna država može da se uspostavi kao osnovni bedem otpora kapitalističkoj globalizaciji, stavljajući u središte narodni suverenitet utemeljen u državi u antitezi suvereniteta kosmpolitskog tržišta, što je varijacija čuvenog Lenjinovog dela Država i revolucija. Drama velikog dela kosmopolitske Nove levice, koja se bori protiv nacionalne države, definišući je kao fašističku, je što ne razume da tako podržava argumente kapitalističke globalizacije i neutrališe osnove revolucionarne opozicije kapitalizmu u savremenom dobu.
Postoji li danas u Italiji neka politička organizacija okupljena oko nacionalnog interesa, na suverenističkim pozicijama, imajući u vidu dobrobit naroda?
Ne, danas nažalost nema nijedne grupe u Italiji koja je okupljena oko nacionalnog interesa, a protiv procesa iskorenjivanja kapitalističke globalizacije. To je delimično uspelo 2018, kada je osnovana tzv. žutozelena vlada (Lige i Pokreta 5 zvezda, prim. aut.). Ona je prevazišla podelu na desnicu i levicu i vratila državu u središte, usmerenu protiv globalizacije. Nažalost, to je bila efemerna epizoda, koja je trajala tek godinu dana. Pratim sa pažnjom, međutim, ono što se dešava u Nemačkoj, gde su rezultati nedavnih izbora bili povoljni za snage, iako različite, od AfD do Sare Vagenkneht, koje su državu i narodni suverenitet vratili u centar (politički, prim.aut.). U pitanju je dobar signal i nadam se da ukazuje na put i drugima u staroj Evropi.
Što se tiče Italije, ona je trenutno paralisana zbog podele na levicu i desnicu, čime sam se bavio u studiji Demofobija. U tom tekstu sam utvrdio da su desnica i levica danas konceptualni leševi, koji služe isključivo kao garancija dominaciji odozgo-nadole, tj. transnacionalne kapitalističke klase nad potčinjenim narodnim masama.
Upravo tako, u mojoj knjizi Istorija i savest prekarijata, tvrdio sam da se klasni sukob danas odigrava vertikalno i u samo jednom smeru—odozgo na dole. Sukob je između neoliberalne plutokratije bez granica i nacionalnih, narodnih masa koje u sebi sadrže i stari proletarijat i bivši srednji buržoaski stalež, koji su danas ujedinjeni u jednu klasu koju definišem kao prekarijat. Slažem se sa Lućanom Kanforom da je danas politika jednostavno nastavak ekonomije drugim sredstvima. Parafrazirajući Marksov Kapital, centralitet kapitala proizvodi akumulaciju političke moći, čije je sedište danas u velikim multinacionalnim kompanijama—vojnoj industriji, IT sektoru, farmaceutskoj industriji… U jezgru je kapital, koji (misli se na njegove vlasnike, prim.aut.) donosi suverene odluke, dok je forma prepuštena lažno demokratskim procedurama u skupštinama koje su izgubile svoj smisao i operativnu sposobnost.
U delu Smisao istorije, Berđajev navodi da će svetska civilizacija (za razliku od kultura) biti „varvarstvo sa zadahom mašina… U civilizaciji malaksava duhovna energija… Tada započinje vladavina… magijskog carstva mašinizma i mehaničnosti, koje zamenjuje pravo biće—tada započinje vladavina nad ljudskim dušama.” (N. Berđajev, Smisao istorije, Brimo 2002, 175). Vi uglavnom putem filosofije objašnjavate političke, društvene i druge procese i kulturne promene današnjice. Kakvu ulogu ima filosof u modernoj eri, u kojoj se širi strah, ali i oduševljenje zbog tzv. veštačke inteligencije?
Filosof je pozvan da uvek bude kritički glas svoje epohe. Istovremeno, on mora da teži harmoniji dve dimenzije, koje je Hegel smatrao fundamentalnim u filosofiji: pojmiti svoje istorijsko vreme i baviti se onim što je večno. To znači da filosof mora da uoči ono što je trajno—to jest, ono što je istinito, dobro i pravedno u današnjem svetu—i da ga razlikuje od laži, nepravde i zla. Danas, više nego ikad, ključni zadatak filosofije je da ponovo uspostavi mogućnost izbora u stvarnosti. Ovo se postiže učenjem da ono što imamo nije sve: nasuprot liberalnoj teoremi „nema alternative.” Filosofija nas podseća da je stvarnost istorija i da izbor postoji, što znači da je promena moguća. Fatum non datur (sudbina ne postoji). To je ono što pokušavam da uradim svojim skromnim naporima—ujedinjujući filosofiju Marksa i nemačkog idealizma sa konceptom stvarnosti kao istorijskog procesa posredovanog delovanjem subjekta.
Pokret za odbranu Kosova i Metohije: Otrovni plodovi Vučićeve politike
Sa krajem bipolarizma (ako je ikada zaista postojao) počelo je da se priča o tome kako demokratije ne ratuju između sebe i da su manje podložne ratovanju. Takozvana, jedina bliskoistočna demokratija, Izrael, i dalje postoji kao militarizovano društvo. Kako danas Izrael može da bude tako nemilosrdan spram arapskog civilnog stanovništva, da muči zatvorenike, a da zapadne demokratije ne raspravljaju ni o uvođenju sankcija, osim za pojedina fizička lica?
Stvarnost je suprotna predstavi koju o njoj šire amerikanocentrični glasnogovornici jednoumlja globalizacije i neoliberalizma. Nikad više ratova, nego posle 1989, koji su bili ograničeni i umereniji u vreme bipolarizma (Weltdualismus). Moja teza je da je 1989. počeo Četvrti svetski rat, koji se nastavlja na Treći (Hladni rat). Četvrti svetski rat nije drugo doli onaj koji je civilizacija hamburgera objavila svima državama, koje se nisu poklonile Vašingtonu, od Iraka do Srbije, od Libije do Rusije i uskoro Kine. Kada je u pitanju Izrael, primećujemo da smo pred državom kojoj je dozvoljeno, u bukvalnom smislu, sve, a uvek u ime prava te države da se brani i da se bori protiv terorizma. Imperijalizam Izraela je danas besprizoran, gotovo kao i američki. Očigledno je da savremeni dominantni poredak uvek poistovećuje kritiku imperijalizma Izraela sa antisemitizmom, kao da su to istovetni pojmovi. Takav pristup kao da ne dozvoljava mogućnost, koju oberučke prihvatam, da se može biti protiv imperijalizma Izraela i protiv antisemitizma.
Kada je Solženjicin pisao o kultu noviteta, kritikovao je postmodernizam, jer odbacuje svaku vrednost. Relativizacija morala, tradicija, običaja i obrazaca ponašanja obeležila je jednu fazu zapadne civilizacije, poput one koja se desila u komunističkom lageru tokom XX veka. Očigledno je poništavanje i progon hrišćanskih vrednosti i simbola. Koje vrednosti i zbog čega promovišu zapadne oligarhije, a koje njihovi rivali u Kini, Rusiji i u Brazilu?
Pokret za odbranu Kosova i Metohije: Izdaja i kapitulacija Srbije na Kosovu i Metohiji
Kapitalizam se filosofski zasniva na nihilizmu i relativizmu. Racinger je ispravno pričao o diktaturi relativizma. To jest, oblik mišljenja u čijem je središtu roba kao forma, ne poznaje istinu i utemeljenost, već samo neograničenu volju za moći, koja beskonačno raste. Tako treba pojasniti savremeni nihilizam Zapada, koji se iskazuje na primer u kulturi poništavanja ili vouk ludilu. Mnogi kritikuju ove rezultate, bez kritike njihovog uzroka – kapitalističkog nihilizma – koji možda brane i nalaze se u paradoksu da napadaju posledice, čije uzroke podržavaju. Borba protiv nihilističkog relativizma se ne može odvojiti od one protiv kapitalizma, kao fanatizma slobodnog tržišta. U ovom scenariju, rado uviđam snage koje se odupiru i protive monopolarizmu, poput Rusije ili Kine, koje pokušavaju, sa poteškoćama, da stvore multipolarni svet koji se formira oko takozvanog BRIKS.
Na kraju, šta mislite o savremenom apokaliptičnom duhu, nazirete li neku vrstu svetla?
Danas, zaista živimo u vremenu sa apokaliptičnim perspektivama, koje naizgled poriču dijalektički rezon. Međutim, moglo bi se reći da smo u periodu uništenja razuma, da se vratimo na iskaz Lukača. S jedne strane imamo apsolutan scijentizam, koji se izdiže kao jedini izvor racionalnosti. S druge strane, kao posledica toga, sa nedostatkom perspektiva razuma zasnovanog na filosofiji, mase beže u iracionalizam. Dovoljno je, povodom pomračenja razuma, razmotriti činjenicu da vladajući diskursivni poredak na Zapadu ne uspeva da istorijski utemelji odnose i događanja, namećući banalnu teologiju dobra protiv zla, u kojoj je, naravno, dobro poistovećeno sa Zapadom, a zlo sve ono što nije u njegovom perimetru.
