Први део интервјуа можете прочитати овдје
За нови број часописа БОМБ славна музичарка и уметница Бјöрк је интервјуисала писца Оушна Вуонга о његовој новој књизи у којој је је покушао да својим читаоцима пренесе живот и егзистенцијалне перспективе људи који су “заглављени” на пословима у ланцима брзе хране. Бјöрк је овај роман “који готово фетишизира и слави естетику смећа” назвала Хаклбери Фином за XXI век.
БЈÖРК: Да. Баш је лудо. Имам још једно питање – извини, мало сам трапава новинарка.
ОУШН ВУОНГ: То је добро. Волим трапаве новинаре и новинарке.
Б: Која музика иде уз Цара радости? Може да буде било шта насумично, не мислим буквално на филмску музику за екранизацију романа или тако нешто.
ОВ: О, боже. Дубоко ме је обликовао рани кантри и фолк музика, и изненадио сам се кад сам открио њене дубоке корене у протестним покретима радничке класе. Један од мојих омиљених филмова је Harlan County, УСА, и многе протестне песме у том документарцу говоре о радничким правима и синдикалном организовању, попут „Which Side Are You On?“ У филму постоји предивна изведба те песме, коју певају жене док блокирају пут ка рудницима. Одрастајући деведесетих, музика ми је имала искључиво естетску или комерцијалну функцију – поп песме групе NSYNC или Бритни Спирс. Тако да сам касно открио идеју да музика може бити поезија, да може служити друштвеним покретима и изражавати тежње заједнице за променом и искорењавањем неправди. Било ми је запањујуће да је кантри музика део тога, и да су црни музичари у блуз традицији били дубоко умешани у све то. За свако америчко дете, велики део образовања је заправо погрешно образовање; никад нас нису учили да ти жанрови потичу из усмених традиција. На исти начин као што је усмена књижевност функционисала у Вијетнаму, тако су и америчке земљорадничке заједнице уткивале знање и историју у локалне приче и легенде. Наратив је служио као преносиви приручник за живот и изградњу идентитета. Ти си рекла да се твој рад не ослања на „традиционалне певаче“, већ на исландско песничко појање. То је невероватан начин да се твоја музика чује изнова – оно ка чему стремиш и та вољна тврдоглавост. Можемо ли да причамо о томе како си била гурнута у категорију поп звезде, па је онда поткопала? Коришћење исландског песничког појања као основног ритмичког медијума твојих текстова, готово као тројанског коња – то је генијално.
Б: Не знам како да одговорим на то питање. Имала сам срећу да сам врло рано знала шта хоћу. Нисам тражила нешто – већ сам то имала. Да сам издала албум на Исланду и да су га купиле три особе, то би ми било довољно. Да је неко идиот написао лошу критику – кога брига. Већ сам имала оно што ми треба. Нисам путовала по свету тражећи неку магију коју немам. Кад си причао о текстовима у кантри музици, подсетио си ме на један дијаграм који сам видела – поделу узрока смрти у традиционалним енглеским народним песмама. Већина смрти је, наравно, због сломљеног срца, а други најчешћи узрок је дављење.
ОВ: Вау. То је дијаграм мог стваралаштва? (смех)
Б: Вероватно. Остали узроци су „окрутни ратови“, „украден од стране краљице вилинске земље“, и „залутао, изгубио се у шуми, легао и умро“.
ОВ: Могу да се повежем са свим тим.
Б: Дакле, рекла бих да су теме келтске поезије прилично мрачне и пикантне. А генетичари су открили да Исланђани нису потомци искључиво Викинга, већ да око шездесет посто Исланђанки носи келтски ДНК. То је неки чудан судар у нашем ДНК – о, заборавила сам најбољу категорију на том дијаграму! „Помешан са лабудом и упуцан од стране ловца лаког на обарачу.“
ОВ: (смех) Још нисам стигао дотле, али то је моја следећа књига: бити помешан с лабудом. То је као дијаграм моје душе. А то што си поменула насилну генетику Исланда ме подсетило на нешто што ми често говоре други, знаш, не-трапави новинари. Увек кажу: „Твој живот је тако егзотичан и занимљив. Долазиш из рата. Одрастао си у сиромаштву. Ти си квир, итд.“ А ја им кажем да је за већину наше врсте геополитичко насиље заправо норма, још од Епа о Гилгамешу, Илијаде, сага… Одувек смо живели у последицама насиља. Заправо, живети у предграђу, у релативној сигурности, гледати Нетфликс – то је егзотика у поређењу с историјом наше врсте, па и са остатком света. Веома мало људи живи у безбедности и удобности предграђа. Само што неко попут мене ретко доспе до тога да се попне на говорницу и одржи говор, али свако ко је икада разговарао с радником или таксистом чуо је невероватне приче. Када пратимо наш језик, морамо да га пратимо кроз крв, кроз губитак и пљачку. И то је иронично, јер да није било Вијетнамског рата, ја не бих био овде. Поменула си келтско порекло – мој деда је Ирац, тако да имам једну четвртину ирске крви. Моје генетско и наследно знање носи и приче југоисточне Азије и ирске традиције. Због тога се осећам дубоко богато и испуњено, али сам у исто време директан производ рата и профита ратне индустрије. Важно ми је да кажем да је то заправо врло чест исход човечанства – и у добру и у злу.
Б: Да, ја сам се суочавала са сличним стварима током првих десет година каријере, кад су ми сви постављали питања о вилама, када су ме посматрали као Другу и страну. Била сам премлада да то разумем, а мој енглески није био довољно добар. А пошто су музика и звук били моје примарно изражајно средство, нисам још стекла вокабулар нити идеологију да објасним зашто се не слажем с тим што су ме ставили у ту кутију. Понекад је хумор најбољи начин да се с тим избориш – да то исмејеш, уместо да улазиш у расправу у кратком интервјуу у којем ионако нећеш никога ни у шта убедити. Хумор је добар излаз, знаш?
ОВ: Да, то је прелепо.
Б: Ипак, уме да буде фрустрирајуће. Али мислим да се ствари мењају. Деведесетих се догодио тренутак кад сам, нехотице или пуком случајношћу, почела да представљам музику рубних европских земаља, оних које нису у центру као што су Француска, Велика Британија или Немачка. Цимање је представљати неку групу, али онда будеш поносна због тога. То може да буде замка. То је загонетка која се стално понавља, и сваке три године, кад издаш нешто ново, имаш неки нови одговор на њу.
ОВ: Мислим да је моје уметничко сазревање било схватање да је центар – шта год то било – већ илузија. Центар не постоји. Кад говоримо о „главној струји Европе“ или доминантној европској естетици, то не представља целу Европу. У ствари, зато и волим да се бавим скандинавском књижевношћу – јер постоји мноштво писаца који су се одвајали од западне наратологије и Фрајтагове пирамиде. Након тобожњег златног доба романа, са Чарлсом Дикенсом и Џорџ Елиот, писци попут Халдора Лакснеса (Halldór Laxness) на Исланду, Тове Дитлевсен у Данској и Јона Фосеа у Норвешкој почињу да користе експерименталну отвореност и чудне начине приповедања који нису потекли из прихваћених, доминантних књижевних токова.
Б: Мени је тешко да пронађем језик за нешто што је врло импулсивно и интуитивно. Много мог рада заврши тако да има биоморфни карактер, на овај или онај начин. У музици се стапам с морским туљанима, звуцима вулкана или ритам-машинама. То је дијалог који водим већ тридесет или четрдесет година. Читање научне фантастике Октавије Батлер и много квир поезије и књижевности помогло ми је да сагледам биологију и пол као флуидне ствари које не могу да се стрпају у кутије. Требало ми је времена да то схватим. Има и тих јапанских филмова у којима природа и технологија увек сарађују једно са другим.
ОВ: Тако ми је драго што си поменула јапанско приповедање и природу, јер је источна филозофија огромна инспирација за мене и дубоко је обликовала ову књигу. Свако поглавље Цара радости почиње описом пејзажа и, на неки начин, прича прати реку и пејзаж, и пејзаж постаје сапутник. Не гледамо на природу као на нешто што треба тематизовати или упаковати, већ као на нешто унутар чега и заједно с чим треба радити. Историјски, хетеронормативни покрети су настојали да укроте природу, да контролишу дивљи свет и да га освоје. Западни напредак се дословно мерио тиме колико смо ефикасно натерали природу да се покори нашој вољи. Отварање ка кружној, сарадничкој вези с природом веома је супротно том поретку – не само као облик отпора, већ и као начин да се створи алтернативна метода за прављење уметности, или било чега другог. Нешто што ме дубоко занима – и што често видим у твом раду – јесте то препознавање да су они који држе моћ ужасни, али да, ако све што радимо буде само исправљање њихових грешака, ми ћемо увек бити они који говоре други. Никад нећемо говорити први. Увек чистимо за њима. А у уметности можемо говорити први. Можемо направити неочекивани заокрет далеко од оног што тиња у центру и пронаћи алтернативни пут. У том смислу уметност може да буде квир; она тражи другачији разговор. Можда то има везе с тим што је велики део уметничког света под контролом више средње класе. Кад сам постао уметник, изненадило ме је колико је све представљено као категорички монолит: азијско-амерички, латино, црни писци. Белци. Ниједна од тих редуктивних етикета није била истинита у односу на то како сам ја одрастао у Хартфорду, где су први белци које сам упознао живели у мом насељу са субвенционисаним становима. Биле су то избеглице из Србије, Албаније, Босне, Литваније и Јерменије – из балканских ратова и с краја Совјетског Савеза. Многи су преживели геноцид и етничко чишћење, али су одједном у Америци постали „белци“. То су били први белци с којима сам се спријатељио. Нису говорили енглески, били су сиромашни ко црквени мишеви, а њихови родитељи су носили исте трауме као и моја породица. Тек када сам дошао у Њујорк и ушао у свет више средње класе у књижевности, први пут сам чуо за „белу публику“. Помислио сам: зар уметност не би требало да ствари учини сложенијима? Баш ме је изненадило колико су сви лако говорили у тим поједностављеним појмовима. А то је слично ономе што теби говоре за природу, зар не? Кажу: „Она је песникиња природе.“ Али то је много сложеније од тога.
Б: Мислим да се перспектива људи из градова можда сада мења. Глобални глас постаје све глобалнији. (смех) Мислим, океј, Венс и Трамп и ти њихови људи су у некој anti-woke офанзиви, али то је жестока контра. Укупан глобални глас је инклузивнији и мешавина урбаног и природног.
ОВ: Да ли се на крају ипак осећаш као да има наде?
Б: Мислим да да. Али срања се дешавају стално. Имам велику породицу и увек постоји нека доза бола или драме. И то је нешто предивно у твојој књизи. Заиста си отишао тамо – са емпатијом, прихватањем, безусловном љубављу и укљученошћу свих ликова. Мислим да се све то своди и на прихватање бола. Бити пун наде значи прво прихватити бол – и можда онда дође неки раст или помак. То би се ваљда могло назвати надом. Али то не значи да затварам очи пред мрачним стварима, знаш?
ОВ: То није наивни оптимизам. То је промишљена нада. И ја се ту често проналазим. Знаш, Албер Ками је рекао да, ако можеш да пишеш, онда имаш наду – чак и кад пишеш о најмрачнијим стварима – јер то значи да неко може да прочита оно што си написао. Језик је друштвени медијум, и мислим да је то добар начин да завршимо – јер смо се нашли преко језика и звука.
Б: Да.
ОВ: Великодушна си у својим мислима, својој блискости и креативности, али само твоје постојање ми је улило много храбрости. Раније сам заиста осетио оно што си рекла – да би ти било довољно да три особе преслушају твој албум. То сам и ја осећао са својом првом збирком песама. Мој циљ је био да имам само једну збирку поезије. Кад сам је показао својој мајци 2016, била је толико поносна, и ја сам рекао: „То је то. Готово.“ Све што је дошло после било је шлаг на торти. Сад живим потпуно у том шлагу. Причали смо о прихватању бола и разумевању лепоте. Знаш, никад ми није био циљ да будем писац „у свету“, да имам књигу и ауторску фотографију. Давно пре него што сам знао да могу да постанем писац, имао сам дубоку потребу да схватим зашто толико патимо и зашто – упркос тој патњи – имамо способност да препознамо толику лепоту. Чак и на најгори дан, угледам бор обавијен маглом и морам да станем и кажем: „Хвала.“ Али одакле то долази? Која је функција радости усред свих ужаса у којима живимо? Мислим да ме је то филозофско питање и довело до писања. А од свих уметника и уметница које познајем, ти ме на то стално подсећаш. Била си благослов у мом животу и извор знања и охрабрења. Веома сам захвалан што наши умови непрестано раде – и надам се, постају све чуднији и чуднији с годинама.
Б: Баш си добар с комплиментима. Зацрвенела сам се. Ја сам исландски шкрта кад су комплименти у питању – треба нам доста да их изустимо. Хвала ти пуно, Оушне, и честитам на новој књизи.
Извор: Bomb Magazine
Превод: Данило Лучић/Глиф
