Пише: Марина Кобленц
Од извештавања о обичном животу, лепоти и радости, чак и под вишегодишњом израелском блокадом и пре октобра 2023, добитница многобројних међународних новинарских награда Бисан Овда наставила је рад и након напада Хамаса коришћењем старог арапског начина приповедања Хакаватија, бележећи и спречавајући брисање свог народа. Сања да поново снима обичан свакодневни живот у слободној и мирној Палестини.
Најтежа је морална аритметика која се никада не сабира: да ли снимате мајку како плаче над својим дететом или их прво умотате у ћебе? Да ли бележите имена палих да би свет знао, или односите мртве јер нема никога другог? Сваки избор оставља вас са модрицом кривице. Затим, ту је дужност: Ми то радимо зато што тишина користи моћнима, а кажњава слабе; зато што тврдоглаво одбијамо да дозволимо да се животи избришу, каже за Нови магазин Овда у интервјуу у писаној форми на њен захтев, с обзиром да израелска војска користи сигнале за праћење локација новинара од којих су многи убијени и због лоших мрежних веза у Гази
Да ли је ваша породица аутохтона из Бејт Хануна или избеглице из 1948?
Моја породица је из Бејт Хануна, рођена сам и одрасла тамо. Нисмо избеглице из 1948, већ аутохтони у овом граду. Бејт Ханун је одувек био мој дом, где је обликовано моје детињство, где су живели моји родитељи и баке и деке, где свака улица носи сећање. Одрастање тамо значило је живот са лепотом и теретом Газе: маслинама и живахним пијацама, али и тежином опсаде и сенком упада. Када говорим о Гази, то је тло по којем сам ходала од детињства, заједница чији се гласови пречесто не чују. Не само да документујем живот овде, већ га и живим. Та укорењеност ми даје и одговорност и снагу да испричам наше приче као неко ко их носи лично, а не из друге руке.
Можете ли нам рећи нешто о вашем образовању?
Студирала сам пословну администрацију и енглески језик на универзитету. У то време још нисам замишљала да ћу постати новинар чије речи и слике допиру до света. Изабрала сам те области јер су ми се чиниле практичним и оснажујућим: бизнис ме је научио структури и решавању проблема, док је енглески језик отворио врата комуникацији ван Газе. Желела сам да ови алати изграде нешто смислено, нешто што ме повезује са ширим светом. Уз академске циљеве, имала сам и друга интересовања. Кошарка ми је дала отпорност, тимски рад и дисциплину. Астрономија ме је натерала да погледам у небо и замислим живот изван ограничења која смо осећали у Гази. Поезија и приповедање, у почетку хоби, постепено су се открили као позив. Моје образовање се није зауставило у учионици. Тражила сам да се обучим за дебатовање, заступање и дигиталне медије јер сам желела да јасно и самоуверено изражавам идеје. У тој фази још увек нисам документовала патњу Газе, али сам већ учила како приче обликују перцепције и како комуникација може постати мост између нас и света. Те године су посејале семе које је касније израсло у мој рад као приповедача и новинара.
Који је био тематски фокус и циљ вашег рада пре октобра 2023?
Пре рата, моја камера и оловка тражиле су оно што многи људи претпостављају да не може опстати под окупацијом: обичну лепоту, тврдоглаву радост и сећање. Мој рад је био тихи облик отпора. Желела сам да истакнем обичне ствари које нас чине људима, мирис хлеба у зору, начин на који старица савија своју молитвену мараму, смех деце која проналазе игре у прашини. Снимала сам филмове о селима и рецептима испричаним као приче, женама које ушивају живот у поцепану тканину и старијима који носе историју у линијама својих лица. Назвала сам то „Хакаватија“, оживљавајући стару арапску праксу приповедања јер су приче оклоп против брисања. Циљ је био двострук. Прво, унутрашњи: неговати понос и континуитет међу Палестинцима, посебно младима, како окупација не би могла да украде идентитет. Друго, спољашњи: отворити људски прозор за свет. Желела сам да свет споља осети текстуру наших живота, не само нашу патњу, већ и нашу музику, храну и ритуале, како би емпатија могла да превазиђе наслове. Трудила сам се да будем и огледало и прозор, огледало како би Палестинци могли да препознају себе са поносом, и прозор како би нас други могли видети као потпуно јединствен народ.
Бисан Овда је 2024. добила награду Peabody Award у новинарској категорији, Edward R. Murrow Award у серији вести, Emmy Awardза вести и документарни рад, и Human Rights Defender Award Аустралиског Амнестy International, коју је посветила људима сиром света који протестима подржавају Палестину и позвала на: „Крај геноцида, примирје и слободну Палестину“.
Године 2015, виђени сте на прослави Народног фронта за ослобођење Палестине, оружане групе коју је већи део Запада означио као терористичку, а која је, заједно са Хамасом, учествовала у нападу на Израел 7. октобра 2023. који је осуђен због неселективног циљања цивила. Да ли сте данас члан ове или неке сличне групе?
Нисам и никада нисам била члан НФОП, било које оружане организације или милитантне групе. Никада нисам носила оружје и одбацујем сваки облик напада на цивиле. Као независни новинар, моја лојалност је према људима чије животе покушавам да забележим и заштитим својим гласом. У Гази је јавни живот компликован: политички покрети, добротворне организације, синдикати и културне групе понекад деле исте улице истих дана. Фотографија особе на јавном скупу није доказ чланства у некој организацији. Када се ово питање поново појавило током дискусије о међународној награди, организација која додељује награду испитала је ову тврдњу. Известили су да нису у могућности да потврде навод да сам члан било које оружане групе. Ал Џазира, која је сарађивала са мном, такође је назвала ове оптужбе неоснованим.
Ове оптужбе се користе за дискредитацију, застрашивање и, што је још опасније, оправдање штете нанете Палестинцима који једноставно сведоче и обавештавају свет. Сав мој рад је јаван: ништа од тога не хвали групе које наносе штету цивилима или подстичу на насиље. Увек ћу бити отворена за легитимну контролу, увек ћу се супротстављати насиљу и брисању невиних живота.
Израел оптужује новинаре из Газе да су оперативци Хамаса. Колико су ове оптужбе истините, укључујући и случај Анаса ел Шарифа?
Називање новинара милитантом није само политичка изјава, већ им то нацрта мету на леђима. Израелска војска је јавно оптужила Анаса ел Шарифа да је руководио оружаном ћелијом. Убрзо након тога, он је убијен у једном израелском нападу. Међународна тела, организације за слободу штампе и стручњаци УН осудили су напад и упозорили да се оптужбе да су „новинари из Газе оперативци Хамаса“ користе на начине који угрожавају новинаре и ограничавају способност медија да раде. Многи су рекли да Израел није јавно учинио доступним доказе такве тврдње који би задовољили независне посматраче. Тренутни рат је најсмртоноснији за новинаре у забележеним савременим сукобима: стотине медијских радника је убијено, а много више је оних којима се прети, који су притворени или приморани да ћуте. Комитет за заштиту новинара, Новинари без граница и други делимично приписују опасност окружењу у којем се оптужбе и „кривица по припадности групи“ користе уместо транспарентних истрага. Страх, некажњивост и ерозија независног извештавања резултат су тога што држава етикетира новинара као ратника без јасних и проверљивих доказа.
Шта је тренутно најтеже у вашем послу: страх од смрти, живот усред глади и смрти око Вас сваког дана или покушај преживљавања?
То нису три одвојена терета, већ једна олуја која се обрушава на вас сваког дана. Страх од смрти је стваран и константан. Учите геометрију опасности: где пада стакло, како се прозори разбијају, како други удар може претворити спасиоце у жртве. Глад и смрт нису удаљени наслови у медијама, они су ту испред нас, неформални и интимни. „Преживети“, који је обичан глагол, постаје страховит посао. То значи научити како сакупити воду када славине стану, како држати телефон напуњеним када нестане струје, како сахранити пријатеља, а затим се вратити да напишете причу о његовом животу. Преживети је слагање приоритета: нахранити децу, фотографисати доказе, помоћи жени са сломљеним зглобом, послати снимак уреднику, молити се, спавати сат времена. Најтеже је морална аритметика која се никада не сабира: Да ли снимате мајку како плаче над својим дететом или их прво умотате у ћебе? Да ли бележите имена палих да би свет знао, или односите мртве јер нема никога другог? Сваки избор оставља вас са модрицом кривице. Затим, ту је дужност: Ми то радимо зато што тишина користи моћнима, а кажњава слабе; зато што тврдоглаво одбијамо да дозволимо да се животи избришу, ми носимо лица оних који су изгубљени у запису, јер су сви они више од статистике. Сваке ноћи, када ми очи једва остају отворене, молим се Алаху, дај нам снаге да сведочимо, не дозволи да наш рад буде узалудан.
Када дође до прекида ватре, шта је прво што ћете урадити?
Прво што ћу урадити јесте да отрчим до своје породице и загрлим их. Затим ћу посетити гробове, неких од људи којима нисам могла да помогнем. То ће бити најтежи део. Помоћи ћу људима да поново стану на ноге. Биће туге и посла у исто време.
Када дође до прекида ватре, да ли ћете радити на побољшању односа између Палестинаца и Израелаца?
Радићу на побољшању односа. Међутим, изградња мостова значи конкретна права: једнаку заштиту пред законом, крај блокаде, право на слободно кретање, реституцију одузете имовине и искрену одговорност за злочине против свих цивила. То значи безбедне улице за палестинску децу као и за Израелце, а не безбедност једног народа загарантовану по цену слободе другог. То значи говорити истину: званичне евиденције, именоване жртве и независне истраге.
Рад на побољшању односа укључује процесе истине и помирења који се прво обраћају преживелима и жртвама; заједнички пројекти о води, здравству и образовању који решавају свакодневне потребе; културне и омладинске размене које хуманизују оног „другог“; економска сарадња која не експлоатише већ обнавља заједнице; и заједнички споменици који не дозвољавају да се патња избрише. Одбићу нормализацију која од нас тражи да заборавимо или да жртвујемо правду за лажни мир. Да за сарадњу засновану на правима, истини и правди. Све мање од тога није помирење; то је одлагање истинског рада који морамо да обавимо заједно.
Шта је ваш сан?
Мој сан је да снимам филмове о јутарњој светлости на маслинама, о спором ритуалу печења хлеба, о комшијама које деле чај. Иншалах, доћи ће тај дан када ће се наша деца пробудити уз тихо запљускивање мора, уз школска звона, а не у било шта што звучи као страх
Извор: Нови Магазин
