Разговарала: Марина Кобленц
Хас, као једина јеврејска новинарка рођена у Израелу која је живела и у Појасу Газе и на Западној обали, каже да су јој оба родитеља, а мајка је била југословенска Јеврејка, били комунисти, али да она себе сматра радикалном социјалисткињом. Додаје и да је као дете знала да, баш као што су нацизам и фашизам били зло, таква је и свака расистичка политика, против црнаца у Јужној Африци и САД и против Палестинаца у Израелу.
Можете ли нам рећи нешто о свом оцу и мајци, Хани Леви Хас, који су обоје преживели Холокауст?
Моја мајка је рођена у Сарајеву 1913. Сматрала се Југословенком. Волела је Сарајево где је завршила средњу школу, а затим је отишла на универзитет у Београду. Као Јеврејка крајем 30-их, није могла да добије посао наставнице у Београду, па је отишла у Црну Гору, коју је касније окупирала Италија, а затим напала Немачка. Придружила се партизанима током италијанске окупације, мала локална јеврејска заједница је била забринута да ће Немци то сазнати и осветити се целој заједници. Она и остатак те мале заједнице су ухапшени и пребачени у концентрациони логор Берген-Белзен. Док је била у Берген-Белзену, успела је да води дневник који је током година објављен на неколико језика. Најновије издање је коначно на оригиналном језику, српскохрватском (Хана Леви, Из Белзена Бујбук, 2024, Сарајево). Мој отац је био из Румуније, пребачен је у гето у Транснистрији где је провео три године и где је изгубио прсте на ногама услед смрзавања. Обоје је ослободила Црвена армија. Обоје су желели да остану у својим домовинама и „помогну у изградњи нове социјалистичке државе“, али су по повратку осетили страшну празнину, схвативши како су породица и јеврејска заједница нестале. Мислим да су се осећали непожељно, обоје су емигрирали у Израел као избеглице. Тамо су се и упознали.
Оба моја родитеља су били комунисти. За разлику од Источне Европе, где су комунисти били део система, бити комуниста у Израелу значило је бити дисидент. Као дете сам знала да, баш као што су нацизам и фашизам били зло, таква је и свака расистичка политика, против црнаца у Јужној Африци и САД и против Палестинаца у Израелу. Данас себе не називам комунистом: не може се игнорисати убилачки карактер многих режима који су усвојили комунизам као неку врсту религије. Али ја сам остала радикални социјалиста.
Ко је Амира Хас?
Амира Хас је добитница награде Међународног института за штампу Светски херој слободе штампе, Награде за животно дело од Међународне фондације за женске медије, Награде репортери без граница за слободу штампе, и Светске награде за слободу штампе УНЕСКО/Гиљермо Кано. Она је аутор две књиге „Пијење мора у Гази: Дани и ноћи у земљи под опсадом“ и „Извештавање из Рамале: Израелски новинар у окупираној земљи“.
Од октобра 2023, израелска војска је интензивирала нападе на Западној обали против оних које идентификују као терористе, што је резултирало смрћу готово 1.000 људи, десетине хиљада расељених лица и уништење цивилне инфраструктуре. Да ли су ови напади оправдани?
Снажно се противим употреби термина терориста. Након 68 година израелске војне окупације, инвазивне владавине која контролише сваки аспект палестинског живота, и структурног насиља, употреба термина терориста ствара лажан утисак да је проблем у Палестинцима који носе оружје. Без обзира на то, иако подржавам принцип отпора против било ког облика угњетавања, ја свакако имам своје мишљење у вези са употребом оружја, такозваном оружаном борбом. Осим питања морала, убијање цивила, што Израел ради деценијама у много већим размерама, је наравно ужасно. Брине ме колико је то уопште ефикасно. Барем у последњих 35 година, палестинско прибегавање оружју било је неефикасно и практично контрапродуктивно, ако је стратешки циљ зауставити израелски колонијални поход насељавања. Наоружане групе младића у избегличким камповима Џенин и Тулкарем на Западној обали спадају у ову категорију: стекли су славу, али немају стратешку вредност. Израел је искористио њихову видљиву наоружаност као изговор за рушење избегличких кампова у ова два града, наносећи штету десетинама хиљада људи.
Када израелска војска напада палестинске заједнице на Западној обали, мета нису само наоружани појединци. Далеко од тога. Војници нападају села и хапсе људе који су заштитили своју имовину и супротставили се наоружаним насељеницима. Војска хапси људе због објава на Фејсбуку, због учешћа на скуповима, врше рације у кућама како би застрашила или извукла информације о комшијама. Израелска окупација забрањује Палестинцима да граде на 62 одсто Западне обале, чак и додавање собе или школе у селу које постоји још пре него што је држава Израел основана 1948, израелске власти сматрају кривичним делом. Рације се спроводе како би се срушиле основне структуре које су изграђене из нужде, али за које Израелци нису дали дозволу. И то све док оближња насеља за Јевреје ничу као печурке. То је још један разлог зашто одбацујем дефиницију „рације против терориста“.
Израел спроводи план садашњег министра финансија, Безалела Смотрича, који је и сам насељеник, а такође и министар у Министарству одбране задужен за развој насељавања. Спровођење тог плана је почело на Западној обали пре 7. октобра 2023, а од тада се наставља убрзаним темпом. Смотрич је почео да представља свој план 2016. под називом Одлучујући план. Он отворено каже да Палестинци треба да забораве на изражавање своје националности на овој земљи. Формулисао је три опције за њих: 1. ако желите да останете, остаћете као другоразредни поданик под јеврејском влашћу; 2. слободни сте да емигрирате, што је његова омиљена опција; 3. ако се опирете израелској супремацији, безбедносне агенције ће знати како да се носе са вама. У Гази се ова логика примењује у последња 22 месеца. Смотричев табор отворено планира да обнови јеврејско насељавање у Појасу Газе, позивајући, заједно са другима, на „добровољну емиграцију“ Палестинаца, сада када је Газа претворена у гомилу рушевина.
Понижење које је Израел осетио као резултат напада 7. октобра претворило се у геноцид. Као дете преживелих у Холокаусту, тешко ми је чак и да изговорим те речи: Израел чини геноцид, али јесте.
Шта је са повећањем насељеничког насиља?
Насиље насељеника постоји од краја 70-их и почетка 80-их, а интензивирало се од средине 90-их година. Оно служи као још једно средство државе за постизање националног циља, а то је отети што више палестинске земље и решити се њених становника. Израелске институције права и реда су немарне у гоњењу и кажњавању починиоца, што шаље јасну поруку да држава толерише злочине насељеника, исто као и већи део израелског становништва. Данас, наоружани насељеници упадају у палестинске домове и пале њихове воћњаке и куће. Пре само неколико дана нападнута је ненаоружана пастирска заједница, један насељеник је убио учитеља и оца четворо деце, насељеника је судија пустио на слободу, док су чланови пастирске заједнице, који су покушали да се заштите, ухапшени. У 2011. било је 423 напада насељеника на Палестинце који су имали за последице телесне повреде и материјалну штету: то је око 34 месечно. У 2024. тај број је достигао 1.449, или око 120 месечно.
Да ли већина насељеника то подржава?
Сваки насељеник крши међународно право које забрањује окупатору да се насељава на окупираној земљи и мења њену демографију. Неки насељеници можда не одобравају насиље, али ћуте. Штавише, насеља као подухват праве штету за три милиона Палестинаца: поред насиља насељеника, војних наређења и одузимања палестинских некретнина, лишавају их воде, слободе кретања и уживања на сопственој земљи.
Какав је положај и капацитет Палестинске управе?
Од Споразума из Осла, Израел је, уместо да подржи избор Палестинаца да се оконча окупација путем дипломатије и разговора, постигао изузетне резултате у слабљењу ПУ. Показао је Палестинцима да је Палестинска управа неуспех, јер израелска репресија и доминација над палестинским животима неће престати, као ни убиства, да ће се насеља и даље ширити, и да је палестинска држава далеко од тога да постане стварност. Израел такође спречава палестински економски раст крадући новац из благајне ПУ, не дозвољавајући Палестинцима да користе и развијају 62 одсто своје земље, одвајајући Западну обалу од Газе и контролишући слободу кретања. Нове мере Израела од 7. октобра додатно су погоршале индивидуално и социо-економско ионако лосе стање на Западној обали. Поред тога, Споразум из Осла је наложио безбедносну сарадњу, што је довело до тога да је сопствени народ оптужио ПУ да је колаборационистичка.
Укратко, израелска политика је учинила ПУ ирелевантном. Њено руководство је изгубило поштовање народа, није понудило ништа ново, чува своју власт и неке мале привилегије, што се описује и схвата као корупција, а при том се мора прилагодити израелском диктату. Међутим, њен став да оружана борба не може донети позитивне промене остаје релевантан. Дипломатија није уродила плодом, али ни оружани отпор – по цену Газе.
Када насиље престане, ако би било избора, да ли би Палестинци имали одрживе алтернативне странке Фатаху као опцију?
Мислите на војно, геноцидно насиље. Насиље је природа израелске присилне војне владавине. Тренутно је унутрашња палестинска политика споредна тема. У Гази се дешава геноцид, а израелска влада и већина израелске јавности подржавају масовно протеривање становника Газе, очекујући да Газу претворе у рај за нова насеља. Две најважније ствари сада су: зауставити рат и свакодневно убиство десетина цивила, и забранити Израелу да настави процес колонизације и на Западној обали и у Појасу Газе. Некажњивост Израела и саучесништво већине света у злочинима које чини искључује сваки разговор о палестинским изборима и реформама.
На Палестинцима је да одреде начине да се извуку из овог страшног понора. Дозвољавам себи да претпоставим да ће морати да разговарају, с једне стране о лекцијама наученим из катастрофалног војног напада Хамаса и, с друге стране, о неефикасној стратегији дипломатије ПУ.
Снага палестинског народа је изузетна, али се не преводи у снажно, поуздано и лојално политичко вођство.
Палестинска управа је недавно послала писмо француским властима, укључујући дугачак списак реформи, међу којима је уклањање сваког подстицања мржње према израелским Јеврејима из школских уџбеника. Какав су утицај ове књиге имале?
Поново, проблем не почиње овим књигама, са Палестинцима, почиње са израелском окупацијом. Дете не мора да чита у књизи оно што свакодневно доживљава под окупацијом, његова проживљена стварност је право подстицање. Нажалост, већину израелских Јевреја не узнемиравају неправде према Палестинцима, па шта можемо очекивати да Палестинци мисле о нама? Што се тиче самих књига, моји палестински пријатељи су их критиковали због њиховог конзервативног садржаја и застарелих педагошких метода. Али промена наметнута споља, са Запада, сматра се неоколонијалистичком ароганцијом. Ако је свет толико забринут због палестинског наставног плана и програма и његовог наводног подстицања, требало би да интервенише како би се искоренио извор подстицања – израелска окупација.
Да ли је постојање Израела, како тврди његово руководство, заиста угрожавају његови арапски суседи и шири Блиски исток, чиме оправдава оно што назива самоодбраном војним средствима, или Израел тежи да стекне регионалну хегемонију?
Израел има деценијама дуге дипломатске односе са Египтом и Јорданом који су нас штитили од ратова са њима. Има економске везе са УАЕ, Бахреином, Мароком, Суданом и Саудијском Арабијом. Постоје и војна сарадња и војнотрговински односи. Све је то омогућено захваљујући Споразуму из Осла који је уклонио баријере за арапске земље које су се залагале за палестинску ствар. Међутим, те арапске државе нису искористиле своје односе са Израелом као полугу да зауставе његове колонијалне активности насељавања. Али арапски грађани у свим тим земљама брину о својој палестинској браћи, што њихови лидери морају да узму у обзир.
После 77 година сукоба, да ли је могућ праведан мир? Ако јесте, како би Вам он изгледао?
Могла сам да одговорим на ово питање пре геноцида. Концепт „мира“ је одавно испражњен од сваког правог значења, већ пре 7. октобра. Не може се то чак ни назвати „сукобом“ с обзиром на катаклизмично уништење и разарање које Израел наноси Палестинцима и његове јасне насељеничко-колонијалне намере које се свакодневно материјализују. Прво морамо зауставити ову страшну екстазу уништења. Нетањаху је одлучан да је настави још две године. Ништа није исто сада, ништа неће остати исто после још две године пакла на земљи. Морамо доћи до фазе када ће израелско друштво изаћи из свог геноцидног расположења што је предуслов за било какву позитивну промену. Како ће се то постићи и када? Добри људи и државе морају схватити да нас Израел гура у стање без повратка, у смислу анимозитета и непријатељства између народа ове земље и региона, и мора интервенисати да би га спречио да нас гурне у понор. Пре него што се то деси, не могу да говорим о будућности.
Извор: Нови Магазин
