Пише: Александар Саша Зековић
Подржавам иницијативу митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија да се оснује институт за изучавање свих злочина који су се у Црној Гори догодили током Другог свјетског рата и послије њега без обзира ко их је и у име кога учинио.
Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорски приморски тај предлог је учинио у традиционалној божићној поруци коју су пренијели сви медији. Његова идеја је сагласна са европским искуствима рјешавања проблема сјећања на репресивна искуства и праксе.
Нема разумног оправдања да сужавамо раздобље суочавања с прошлошћу. Тренутно не идемо даље од 1948. године. Код данашњих и будућих генерација не треба умањивати разумијевања догађаја из (по)ратног периода а који и даље снажно дефинишу и утичу на садашњост.
Власти и друштво у цјелини треба да подрже сваки допринос прилог критици заборава и посљедичног занемаривања кршења људских права, нарочито непосредно након Другог свјетског рата када је и институционализована социјалистичка револуција.
За нас су значајна искуства Словеније а која је, заједно и са Црном Гором, била дио јединствене социјалистичке Југославије. Страна окупација и борба против ње коју је одлучно, храбро и исправно водио партизански покрет нажалост је покренула, развила и озаконила даље репресивне методе и структуре које јесу доприносиле озбиљним кршењима људских права.
Преовладавајући став Европске уније јесте да је најбоље препустити државама чланицама да се тиме позабаве на начин примјерен њиховој историји, традицији и праву. За нас је то посебно важно јер совјетски и југословенски комунизам, углавном, нијесу упоредиви.
У Словенији је основана и посебна јавна установа Студијски центар за национално помирење (Штудијски центер за народно справо – СЦНР) који истражује словеначку прошлост с нагласком на проучавању насљеђа сва три тоталитарна система присутна на територији ове државе: фашизма, нацизма и комунизма.
Влада Републике Словеније (2007) је упутила службено извињење и осудила послијератне злочине у територији Словеније. Борут Пахор, као премијер и лидер Социјалдемократске странке, активно се залагао за одбацивање сваке врсте политизације и злоупотребе жртава у политичке сврхе (и оних из других земаља), и за стицање свеобухватног разумијевања свих аспеката рата и послијератне трагедије. У својству предсједника Ребублике, Пахор је преузео моралну одговорност и због других примјера кршења људских права (“избрисани”). Наведени приступи могу бити од значаја и за будућа црногорска искуства.
Коначно, важно је поменути и допринос Словеначке академије наука и умјетности (Словенска академија знаности ин уметности – САЗУ) процесу помирења и промјени друштвене перцепције о послијератним злочинима. “Због два погледа (на Други свјетски рат и догађаје непосредно по његовог завршетку), у којима свака страна има своја мјеста сјећања, ми као народ имамо подијељено историјско сјећање на једно од кључних раздобља словеначке прошлости са свим негативним посљедицама за садашњост и будућност. “Сјећање на Други свјетски рат неколико је десетљећа одређивала црно-бијела нарација о ослободилачкој борби с једне стране и издајницима с друге, у којој није било мјеста за злочине почињене у име ослободилачке борбе. Демократизацијом словеначког друштва постала је нужна ревизија таквог једностраног наратива, који је био утемељен идеолошки, а не историографски”.
