Под епитетом ангажованих интелектуалца црногорској политичкој позорници потурају се голи имитатори. Умјесто да теже ка разумијевању друштва и државе, извикана имена јавне сцене своје наступе гланцају, декоришу, ките феноменима и обрасцима страним нашем свакодневном животу.
У настојањима да се представе као умни и држави посвећени људи, као родољуби с визијом, ангажовани имитатори се доказују као безобзирни и умишљени скоројевићи који се туђим духом, туђим ријечима и туђим погледима утрпавају и лактају кроз нашу политичку стварност.
Особе без талента заглибиле су се на домаћој њиви. Шлајфују. Годинама већ испод њихових точкова (рукописа) под пуним гасом прште бесмислене фразе. Ни метар напријед. Само тону. Не умију да се извучу из муља. Заборављају чак и гђе се налазе и у чијем се блату батргају.
Савршено их описује латинска изрека: „O imitatores servum pecus“; у преводу: „О имитатори ропска стоко“. Изрека потиче од римског пјесника Хорација који је пјевао о стваралачком дјелу као нечему што неће расточити ни киша, ни вјетар, ни ток времена, ни дуги ланац година.
Производи наших имитатора се растачу једним јединим кликом на рачунару. Дјела им се не могу одржати дуже од десетак минута прегледања и овлашног читања. То се лако може и провјерити и доказати.
Једна од књига недавно преминулог француско-чешког писца носи назив „Неподношљива лакоћа постојања“.
Преузимајући општепознати наслов Милана Kундере, домаћи имитатори су на ударним странама „Портала Аналитика“ у последње вријеме пообјављивали велики број наглашено патетичних текстова о политичкој ситуацији у Црној Гори. Текстови почиње са „неподношљивом лакоћом“. Можда сте имали прилике да прочитате нека од тих колумнистичко-аналитичко-есејистичких достигнућа публикованих на „Порталу Аналитика“ под насловима:
„Неподношљива лакоћа конвертитства“.
„Неподношљива лакоћа пропадања“.
„Неподношљива лакоћа мржње“.
„Неподношљива лакоћа ношења про-геноцид одјеће“.
„Неподношљива лакоћа преваре“.
„Неподношљива лакоћа мањег зла“.
„Неподношљива лакоћа равноправности“.
„Неподношљива лакоћа велеиздаје“.
„Неподношљива лакоћа избора“.
„Неподношљива лакоћа ћутања“.
У анализама које се сервирају читаоцима под, као што видите, маштовитим и креативним насловима, све прашти од шарених ватромета и ћорака испаљених из пера ангажованих интелектуалаца.
Имамо дакле најезду имитатора уз прасак маневарске муниције. Ћорак. И опет ћорак. И за њим ћорак. Ћорак за ћорком у серијској пуцњави.
Није толико битно што испод тих високопарних, ћоравих „неподношљивих лакоћа“ распредања политике и забринутости за судбину државе стоје потписи Николаидиса, Влаховића и иних. Важно је да су њихови поступци неподношљиво лаки а резултати неподношљиво мизерни. Уз прасак, дим и новоиспаљени ћорак мијења се ново за старо и старо за ново. Нема одступања од „неподношљиве лакоће“ на коју су имитатори узели концесију.
Kолико ли ће још њихових „неподношљивих лакоћа“ осванути пред читалиштем.
Са колико ли ће још „неподношљивих лакоћа“ такозвани ангажовани интелектуалци допунити своје имитаторске опусе и библиографије.
Имитатори су успјешни док забављају друштво у доконим ситуацијама или док се остварају у режираним комедијама. Kада се имитатори нађу у другом жанру и отпочну да третирају туђе теме, да тупе, да ударају у таламбасе, да тандрчу, тлапе, трабуњају, тртљају, трућ трућ трућају, трала-ла-ла-лишу онда постају жалосно досадни, стерилни и беззначајни судионици културне, политичке, друштвене сцене. А није да јој не би могли бити од користи под условом да своје имитаторске наступе замијене нечим вјеродостојнијим. Но то не иде лако.
Kако пребродити импулсе имитаторства које почињу „неподношљивом лакоћом“?
На који начин се ослободити „неподношљиве лакоће“ којечега?
Док имитатори не прерасту своје имитаторске наслове, теме и тезе које бесомучно експлоатишу у својим публицистичким конфузијама, добронамјерно и без имало малициозности, подсјетимо их поново на познату Хорацијеву изреку.
„O imitatores servum pecus“.
Сентенцију не треба да схвате у погрдном већ у инспиративном смислу.
Kорисно би било да наши имитатори поврате везе са друштвеним догађајима и ухвате се у коштац са реалношћу и конкретним стварима.
Уз дужно поштовање, замолимо имитаторе да се покрену мало напријед, да не проклизавају и шлајфују у мјесту, да почну дјеловати смисленије, да се потруде и изњедре занимљивије и оригиналније садржаје, да произведу нешто од чега би друштво имало више користи од непрестаног понављављања „неподношљива лакоћа“!
Сигуран сам да читање овог текста може послужити као прва помоћ ако ни због чега другог онда због подсјећања имитатора на наслове њихових текстова. Није згорега ни сучељавање са „неподношљивом лакоћом“, као са сопственим ликом у огледалу.
