За шта је добар рат? За медије, да почнемо од њих.
Убрзо након што је Бајденова администрација одговорила на убијање три америчка војника у нападу дроном на базу у Јордану тако што је бомбардовала 85 мета у Ираку и Сирији које имају неке везе с Ираном, Columbia Journalism Review (CJR) поставља питање у наслову: „Да ли то штампа опет увлачи Америку у рат?“
Опет? – помислих. Зар не би требало да кажу „још“?
Наслов се односио на билтен Media Today Џона Алсопа, који редовно покрива оно што би се могло сматрати омиљеном темом новинара: саме новинаре. Алсоп размишља о медијској критици начина на који је влада објавила (или није објавила) информације о недавном бомбардовању и његовим циљевима, разматрајући успут и оптужбу да неке платформе навијају за шири регионални рат. CJR је поштена публикација, па је Алсоп упозорио против генерализација (као што то сад и ја радим), истичући да „постављање питања о планираним ударима није исто што и залагање за ударе“. Да, помислила сам, али кад усмерите своја питања на ту тему, као што су урадили многи извештаји у медијима после погибије Американаца а пре него што је Бајденова администрација започела нападе, није необично што то може имати баш такве последице.
Како је број жртава у Гази премашио 30.000, извештавање с лица места о све неподношљивијим животним условима учинило је да ратоборност Израела изгледа још теже одбрањива. Не треба се чудити што се покривање те теме у америчким медијима све више фокусира на изгледе за примирје. Можда паралелно с том могућношћу, стрепња због тока рата у Украјини враћа се на дигитални еквивалент насловне стране, што ме је навело да се запитам да ли је медијима у сваком тренутку потребан бар један рат за који ће навијати или од њега стрепети?
Ситуације у Украјини и Гази врло су различите – војно, стратешки, политички, морално или новинарски – и има разлога за поновно фокусирање на Украјину. Најзад, недавно се навршила друга годишњица руске инвазије од 24. фебруара 2022. Припремите се за неизбежне процене ситуације, с предвиђањима војних изгледа Украјине – од тмурних до катастрофалних – као и на фотографије које показују тешке, свакодневне ужасе рата. Уједињене нације су потврдиле да су до фебруара ове године убијена најмање 10.582 украјинска цивила, док су процене погинулих војника – по свој прилици далеко испод стварних бројева – више од 45.000 на руској страни и 31.000 на украјинској, уз још десетине хиљада рањених на обе стране.
Додајте на списак вести нову тврдњу Доналда Трампа да ће, ако поново постане председник, охрабрити Русију „да ради шта год хоће“ свакој земљи НАТО-а која не повећа свој војни буџет у складу с његовим стандардима; додајте и претњу, откривену у погодном тренутку, да би Русија могла да постави нуклеарно оружје у орбиту, као и сумњиву смрт вође руске опозиције Алексеја Наваљног – и извесно ћете привући пажњу америчких потрошача вести. У међувремену, финансирање америчке војске и помоћ Украјини постали су политички фудбал у Конгресу, чија нефункционалност, мада не тако нова, ипак још производи наслове.
Дакле, рат у Украјини извесно се сматра достојним вести, али и иначе, чини се да у рату има нечег чему новинари не могу да одоле и неких слепих мрља које не могу да уклоне.
Наднице за страх?
Води се отворена дебата о томе да ли штампа, популарни медији, наслеђени медији – назовите то како год хоћете – предводи јавно мњење или га прати. Анкете показују да се Американци све више информишу на друштвеним мрежама и подкастима. Само пет одсто одраслих више воли да се служи штампаним публикацијама, а чини се да нико не верује много ниједном медију осим каналу временске прогнозе. Ипак, свиђало нам се то или не (а обично нам се не свиђа) информативни медији и даље утичу на оно што знамо и мислимо о светским догађајима и постављају приоритете, језик, оквир и спектар јавне расправе.
Чак и у време кад ексклузивна вест или прича ретко трају више од неколико минута и кад новински извори широм света нуде алтернативне извештаје и становишта, информативне редакције шачице дневних листова, магазина, емисија и кабловских канала и даље генеришу велики део вести које конзумирамо на разним справама и апликацијама. То посебно важи за међународне теме, поготово за ратове у које су умешане Сједињене Државе, колико год се они водили далеко. Није реч о томе да су новинари људи посебно безосећајног и крволочног кова. Реч је о томе да је рат добра тема. О његовој заводљивости сведочи узнемирујућа књига ратног дописника Криса Хеџеса Рат је сила која нам даје смисао и сличне приче. Хеџес каже: „Рат је привлачан еликсир. Он нам даје одлучност и циљ. Он нам омогућује да будемо отмени.“ То „нама“ означава политичаре, које рат подстиче на све снажније заклињање у верност принципима, и новинаре, који извлаче корист из тога што их цитирају. „У бици између демократија и аутократија, показује се да су демократије на висини и свет очигледно стаје на страну мира и сигурности“, рекао је председник Бајден о тек започетом рату у Украјини у свом годишњем Говору о стању нације 2022. Није важно што ће његова верзија мира и сигурности бити подупрта војном помоћи која је, у време кад је испоручио свој Говор о стању нације 2023, износила више од 44 милијарде долара. Председник је тада, наравно, потврдио да ће Америка у свакој прилици бранити демократију. „Таква одбрана нам је важна зато што чува мир.“ (Није ми баш јасно како рат чува мир, али од нас се очигледно не очекује да сувише дубоко испитујемо ту реторику.)
Није угрожена само демократија, речено нам је, већ и суседне чланице НАТО-а. У марту 2023, послуживши се својом вештином придобијања савезника, украјински председник Зеленски је рекао: „Ако нас више не буде, онда су, не дај боже, на реду Летонија, Литванија и Естонија.“ Једанаест месеци касније на Минхенској конференцији о безбедности, потпредседница Камала Харис појачала је претњу: „Ако стојимо по страни док агресор некажњено напада свог суседа, он ће наставити – а кад је агресор Путин, то значи да ће бити угрожена цела Европа.“ Очекивано, таква ратна реторика нас је изнова и изнова и изнова подсећала на то да историја, неуморно закерало, помно мотри.
Политичари говоре такве ствари, а новинари их, наравно, преносе. Штавише, подручје њиховог деловања није историја, већ оно што се сада догађа; они нам дају вечни снимак пролазне садашњости. Зато није необично што компликована ситуација може брзо да се сведе на неколико лако памтљивих фраза које, кад се довољно често понављају, постану наша једина стварност. (Ако ми не верујете, питајте Доналда Трампа како то функционише.) У том процесу претпоставка да пут до будуће сигурности и мира неизбежно води кроз рат лако може постати неупитна, нешто што се подразумева. А кад, као што кажу ваша влада и медији, имате демократију и историју на својој страни, тешко је замислити алтернативу – на пример, преговарање с непријатељем – друкчије до као кукавичку издају.
Не сумњам у то да је украјински суверенитет у опасности, нити у то да нападнута земља има право да се брани, нити у то да ће руски председник Владимир Путин, у складу са својом репутацијом, наставити да се служи провокацијом и бруталношћу уклањајући противнике избацивањем кроз прозор, отровом или неким новим средствима која ће тек бити откривена. Западни коментатори већ више пута су се преварили, а можда чак ни сам Путин не зна шта ће следећег тренутка урадити. Ипак, постоје добро обавештени извори који мисле да би он, бар у догледној будућности, оставио НАТО на миру чак и ако би победио у Украјини. Морали бисте, међутим, дубоко да копате по скорашњим америчким чланцима о тој теми да бисте пронашли ту страну аргументације.
Ко профитира?
У подкасту New York Times-а „The Daily“ дипломатски дописник Стевен Ерлангер приметио је да европске земље сад повећавају војну потрошњу: „Хоћу да кажем, нема ничег бољег од застрашивања кад желите да људи нешто ураде.“ А ко има користи од уплашене политичке класе и грађана на било ком месту? Како стоји ствар с информативним медијима?
Извештавање нема нужно намеру да нас узнемири, уплаши или забрине, али резултат је често управо то. Такви резултати су срасли с нашом идејом о вестима: да би вести уопште биле вести, морају непрестано да еволуирају. Ако се окренете на другу страну, колико год да сте забринути, подразумева се да ће вам то промаћи. Можда није сасвим јасно шта је то што ће вам промаћи, али друштвени медији и њихове пратеће технологије издресирали су нас да стално осећамо жеђ за пехаром „садржаја“, који нема дна и пуни се невероватном брзином.
Страх доноси профит не само медијима већ, наравно, и уговарачима одбране. Можда због неке мане у својој природи или нагонског рефлекса, Американци реагују на националне бриге, стварне или измишљене, тако што се наоружавају до зуба, и индивидуално и национално, и што наоружавају и своје савезнике. У 2022, типичној години, ова земља потрошила је на одбрану више него 10 следећих земаља заједно, а у две године откад је Русија напала Украјину, само тој земљи је послала војну помоћ у вредности од 46.3 милијарди долара (ту нису урачунати други трошкови повезани с тим ратом).
А ипак, ако је веровати медијима, то није било ни приближно довољно. Садашњи извештаји из Украјине ретко пропуштају да нагласе очајничку потребу украјинске војске за још оружја, опреме и муниције. Један коментар под насловом „Сад није тренутак да напустимо Украјину“ послужио се излизаном фразом да су Украјинци принуђени да се боре с једном руком везаном иза леђа. Чак и под претпоставком да Конгрес коначно усвоји предлог закона који ће омогућити даље кредитирање, ко ће произвести то оружје, опрему и муницију? Па наравно, гигантски амерички произвођачи оружја који припадају војно-индустријско-конгресном комплексу, а ако они при том лепо зараде, зар није управо то дефиниција доброг бизниса?
Лакнуће вам кад сазнате да није све то једносмерни дил. Америчка војска, пошто је за годину дана завршила једну поверљиву студију, користи украјински рат да преиспита своју стратегију. И није нимало необично што се тај рат савршено подудара с америчким економским интересима. У свом говору на 11. састанку Савета безбедности Уједињених нација прошлог децембра, Ан Рајт, војна пуковница у пензији, званичница Стејт департмента и мировна активисткиња, цитирала је државног секретара Антонија Блинкена, који је рекао да је 90% оног што је ова земља инвестирала у украјинску одбрану потрошено у Сједињеним Државама и да је то био велики подстицај за америчку економију. „То је, дакле, био двоструки добитак и тако треба да се настави“, додао је да не би било никакве забуне.
„Та ʼдвострука добитʼ није за цивиле у ратним зонама“, приметила је Рајт. „Двострука добит је за војно-индустријски комплекс, политичаре и пензионисане представнике власти који добијају високе положаје у индустрији оружја кад оду у пензију.“
Доста о Украјини, шта је са Сједињеним Државама?
Узгред, тај састанак Уједињених нација медији нису покривали. Зашто бисте извештавали о неком 11. састанку било чега? Али украјински рат је остао водећа домаћа тема пре своје годишњице, делом због пат позиције у Конгресу око додатног пакета помоћи, као и због начина на који су подршка и противљење том пакету изазивали све жешће поделе, све више налик Трамповским. Зато се медији односе према ситуацији у Украјини као према још једној америчкој политичкој трци до пакла и назад.
Касније су републиканци из Сената инсистирали на томе да се финансијска помоћ Украјини повеже с променама у безбедности мексичке границе, а онда „убили“ пакет помоћи који је управо то обухватио, да би коначно неки од њих пристали да се придруже демократама у двостраначком усвајању предлога закона о самосталној војној помоћи који је садржао 60,1 милијарди за Украјину. Предлог је прошао Сенат уз подршку 22 републиканца, међу којима је било шест војних ветерана. Али председник Представничког дома Конгреса Мајк Џонсон одбио је да покрене процедуру усвајања тог предлога у Дому, где би он несумњиво прошао, и уместо тога је свим посланицима дао две недеље вољно. „Представнички дом предвођен републиканцима неће бити блокиран нити принуђен да усвоји закон о страној помоћи коме се противи већина републиканаца и који не доприноси обезбеђивању наших граница“, рекао је Џонсон на Дан заљубљених. „Бреме историје је на грбачи [Мајка Џонсона]“, убрзо је одговорио лидер сенатске већине Чак Шумер док је био у посети Украјини. И онда наједном, с републиканцима који коче и с Трамповим ружењем НАТО-а, медији говоре о америчком изолационизму, изразито Трамповској појави званој „Америка на првом месту“, која овде није била истински популарна од 1941, кад је напад на Перл Харбур гурнуо америчко јавно мњење – и америчку штампу – ка интернационализму. Наравно, данашњи „изолационисти“ су све само не голубови мира. И они желе много новца за оружје, али желе да употребљавају то оружје овде, код куће, тако што ће максимално милитаризовати тексашку границу према Мексику.
Све ово може изгледати као да је постављено наглавце – некад су демократе говориле о коришћењу мировних дивиденди за цивилне програме – док се не присетите да трошење на одбрану већ дуго ужива двостраначку подршку у Конгресу захваљујући великим произвођачима оружја, чија се невероватна дарежљивост излива на политичаре свих боја.
Усред свега тога, америчка јавност преиспитује подршку Украјини. Знатна већина подржавала је финансирање тамошњег рата од самог почетка, али током претходне године та подршка је ослабила (као што је – само много брже – ослабила и подршка за рат у Гази). Једна анкета из октобра 2023. показала је да, први пут, 41% испитаника сматра да Сједињене Државе сувише помажу Украјини и да чак је две трећине испитаника уверено да тамо неће победити ниједна страна. Анкета вођена почетком фебруара показала је, зачудо, да 69% испитаника жели да Сједињене Државе подстакну Украјину да што пре започне преговоре с Русијом.
Анкете, као и новинарство, показују само један тренутак и само толико нам могу рећи, али заиста постоји интеракција између расположења јавности и медијског покривања, а с временом и једно и друго могу утицати на политику. Нико осим коалиције доследних антиратних група још не удара у добоше мира, али и Украјина и Русија би сад могле имати користи од разговора; признање да тај разорни рат, као и већина ратова, предуго траје није најмањи разлог за то. Тако би се, заобилазно и ненамерно, могло догодити да група америчких политичара којима добробит Украјине не лежи на срцу, пратећи човека коме не лежи на срцу ништа осим њега самог, подстакне покретање преговора о миру. Зар то не би било вредно извештавања?
Нан Левинсон
Извор: https://tomdispatch.com/is-there-a-journalism-that-doesnt-love-a-war/
Превод: Пешчаник/Славица Милетић
