Пише: Јелена Л. Петковић
У породици сам учен да је најважније да људе препознајем по вредностима које имају, а не да ли су рођени у овом или оном народу, културној или верској средини. Помогло ми је да овде, у потпуно другачијој средини, осетим и већински народ, косовске Албанце, које требамо дубоко да упознамо и разумемо. Жеља нам је и намера да Дечани остану отворени за све људе добре воље, каже игуман манастира Високи Дечани.
Наш циљ јесте да људи овде осете лепоту и значај светиње, као место које је Бог благословио за све који овде живе, али и у целом свету. Надам се да и они разумеју да ми нисмо никакав политички или национални бастион, већ пре свега место на коме се сведочи љубав Божија. Жеља нам је и намера да Дечани остану отворени, као место љубави, заједнице и окупљања – каже за Новости отац Сава Јањић, 16. годину игуман Високих Дечана, једног од најзначајнијих манастира Српске православне цркве који ће 2027. обележити 700 година од оснивања.
Са рођеним Дубровчанином, изузетног образовања, на више светских језика могло би се разговарати од комплексних питања вере до актуелних страхова од генеративне вештачке интелигенције. “Страх изазива насиље”, рекао би отац Сава Јањић у мисији да невидљиво спаја животне шавове ратом разваљеног и мржњом обливеног Косова, сасвим просто објашњавајући: “Не смемо дозволити да разлике и неслагања постану кључна перспектива, јер ћемо живети у нездравој средини, гледати једни друге као непријатеље и затровати читав животни простор. То не значи релативизацију, већ да се и у различитости примећује много тога заједничког, сродног и сличног.”
Манастир Високи Дечани је имао много проблема последње две и по деценије. Било је претњи, протеста, у једном тренутку затворили сте његове капије. И данас га чува КФОР, НАТО војска. Управо су на смени припадници хрватског контингента КФОР-а. Какви су безбедносни услови?
Безбедносна ситуација је споља мирна, али непредвидива. Присуство међународних војних снага испред манастира је јако важно да би обесхрабрило евентуалне нападе или непријатности, посебно имајући у виду велики значај овог манастира, светске културне баштине УНЕСКО-а и једне од најважнијих светиња Српске православне цркве. Дечани остају једни објекат СПЦ-а и једини верски објекат у Европи који је под сталном међународном војном заштитом. Свесни смо да се безбедносне околности стално мењају. Имали смо ситуације да је био и затваран, врло ретко, око мартовских нереда 2004. године или непосредно након рата.
Али, све време манастир је остао отворен за све људе добре воље, који су овде увек примљени у радости. Жеља нам је и намера да ово место остане отворено, као место љубави, заједнице и окупљања, а дубоко верујем да је и за ове младе људе који чувају светињу корисно да упознају њене духовне и историјске вредности.
Враћање имовине манастиру је био судски процес без преседана у косовском правосуђу, праћен вишегодишњим суђењем, протестима, претњама.
Реч је о 24 хектара манастирске земље, делу од 700 хектара национализованих аграрним реформама 1946. године, а враћених манастиру одлуком Владе Србије 1997. године. Земљиште је непосредно око манастира и ми га користимо. По завршетку оружаног сукоба, земља је у катастру, без одлуке суда и мимо закона, пребачена у власништво општине. УНМИК је посебном одлуком гарантовао да можемо да је користимо, док релевантни судски органи не донесу коначну пресуду. То је трајало 16 година, дошли смо до Уставног суда који је 2016. потврдио власништво манастира. То је био велики успех, али настао је проблем. Рес јудицата одлука највишег судског органа на Косову није спроведена до 2024. године, због опструкције локалних косовских институција. Међународни представници су врло децидно и јасно говорили да мора да се изврши, што се на крају и догодило.
Не треба се понашати тријумфалистички. То није био сукоб између “нас” и “њих”, већ питање права и правде. И хвала Богу, све је лепо решено. Али, показује селективно спровођење одлука.
Епархија рашко-призренска, од краја деведесетих година, кроз оружани сукоб, па све до данас, показала је одговоран однос према трагедији међуетничког сукоба, не дозвољавајући да буде искоришћена за политичку или оружану идеологију
Долазе људи из различитих сфера
Често истичете да је манастир жива заједница. Високи Дечани су постали и центар друштвеног и културног живота за Србе који живе у близини. Уједно, манастир је и највећи послодавац.
Као што је човек душа и тело, и манастир има организацију живота. Имамо фарму са животињама, пољопривредне активности, манастир производи значајан део хране. Дочекујемо велики број гостију и гостопримство је најважнији посао у манастиру. Дечани нису само велика светиња, већ и ходочасничко место. Људи долазе да се поклоне Светом краљу, а након пандемије короне, некако су се више ослободили и долазе у много већем броју. На недељној литургији имамо најмање 200-300 верника, што је раније било незамисливо.
Богослужбено, манастир живи пуним плућима. Такође обезбеђује и могућност људима да се запосле. Млади, већином из општине Пећи и Ораховац где је Велика Хоча, помажу нам и имају стално запослење. То је значајно у овом времену, јер су Дечани фирма која гарантује стабилност. Има и оних који дођу да помогну, или налазе смисао да у контексту живота манастира развијају своје активности. Тако да су Дечани и место културног живота. Велики су потенцијали да се развије могућност пријема већег броја гостију у околним селима, што би омогућило дугорочну одрживост заједница.
Људи из целог света долазе у Високе Дечане. Ко све долази? Шта вас питају?
Долазе људи из потпуно различитих сфера живота, образовања, културног, етничког и верског порекла. У сусрету са њима осећамо да испод свега стоји људска душа која тражи оно најдубље и грчевито се бори да се ослободи страха, који је највећа опасност и највећи оков. Страх да ли ћемо одговорити сопственим и очекивањима других. Да ли ћемо разочарати Бога, иако је Бог љубав и доброта. Долазе и људи из политичког живота, врло моћни, познати, који заправо уопште не причају о политици, него о личном животу. Потпуно мимо сваког скрипта, нема ту ни талкинг поинтс, већ осећају потребу да отворе срце за Бога. Често оставе врло лепе записе, препознају лепоту овога места и значај нашег сведочења у овом времену. Неки су толико подстакнути да пожеле да помогну и преко својих влада и пријатеља, омогућили су да се неупоредиво поправи квалитет живота монаштва у манастиру. Ништа од тога не би било без љубави која је дотакла њихово срце. Колико ће та промена код њих заживети, о томе не можемо да судимо, али засигурно представља тренутак дубоког суочавања са собом.
Дешава се да не морамо ни да говоримо о ситуацији у којој живимо, да кажемо нешто посебно мудро или велико, људи реагују на то колико им отворимо срце и колико смо спремни да их прихватимо и осетимо као своје. Наш циљ јесте да људи овде осете лепоту и значај светиње, као место које је Бог благословио за све који овде живе, али и у целом свету. Надам се да и они разумеју да ми нисмо никакав политички или национални бастион, већ пре свега место на коме се сведочи љубав Божија.
Високи Дечани су под заштитом УНЕСКО-а и налазе се на светској културној мапи. Шта тај статус значи за вас? То је уједно још једна од платформи политичког обрачуна. Косовске власти покушавају да га прикажу као део своје баштине.
Манастир Високи Дечани најпре, а потом три друге светиње СПЦ-а на Косову – Пећка патријаршија, манастир Грачаница и градска црква у Призрену, Богородица Љевишка – стављени су на листу светске културне баштине у УНЕСКО-у и чине ансамбл – Medieval Monuments in Kosovo. Статус светске културне баштине подразумева препознавање високог уметничког и културног значаја за цео свет. Увек наглашавамо, да је главни смисао да је то вредност коју сви треба да чувамо, а не толико коме шта припада. По правилима УНЕСКО-а, држава која је задужена за бригу и извештавање о овим споменицима је Република Србија, али то не би требало да буде простор за политичке антагонизме. Разумним људима је важно да сва културна духовна баштина, не само СПЦ-а, већ и других заједница, буде адекватно заштићена. То не значи отварање простора за спекулације и мењање историјског наратива, не сме да буде повод за релативизацију идентитета. Такође, наша баштина овде је стварана у оквирима историје српског народа и цркве као израз специфичне културе и духовности развијене у време династије Немањића, али су светиње живеле у мешовитој средини која се кроз време све више усложњавала. Споменици УНЕСКО-а треба само да подсете колика је одговорност свих нас да те светиње, споменике културе, очувамо и покажемо цивилизацијски, цивилизован однос према њима, да нас оне више повезују.
Богослужбено, манастир живи пуним плућима. Такође обезбеђује и могућност људима да се запосле. Млади, већином из општине Пећи и Ораховац где је Велика Хоча, помажу нам и имају стално запослење. А Дечани су и место културног живота
Како видите однос Приштине према Високим Дечанима?
Врло комплексан, развијан у сенци свих збивања у новијем периоду, али и кроз историју, нарочито крајем 19. и почетком 20. века, када је постојање наших светиња и манастира дошло на политички радар. После рата на Косову у 1999. године и свега што се десило, дошло је до низа систематских напада на изоловане објекте Српске православне цркве, посебно тамо одакле су Срби били присиљени да се иселе. Причињена је знатна штета. Око 150 цркава и манастира је претрпело штету, неки су попуно минирани и уништени, а неки и обновљени.
Епархија рашко-призренска, од краја деведесетих година, кроз оружани сукоб, па све до данас, показала је одговоран однос према трагедији међуетничког сукоба, не дозвољавајући да буде искоришћена за политичку или оружану идеологију. Од почетка смо врло јасно говорили да решења не смеју да буду у оружаном сукобу, позивали на мир. У току рата у Дечанима смо имали избеглице, људе који су се склонили од насиља и несреће, а међу њима и косовске Албанце. То је дужност у тешком времену, да делом потврдимо оно што говоримо, да су све то наши ближњи за које осећамо одговорност, да је ово и њихов манастир у коме морају да нађу и заштиту, помоћ и храну, када им је потребна. Имали смо и много српских избеглица. И на самом почетку сукоба, а нарочито након рата, када су били принуђени да се склоне. Позивали смо на дијалог, да се избегава језик мржње и антагонизма.
Плашим се да се власт у Приштини, иако има изузетака, људи који су гестама показали спремност да нас разумеју, већином шаблонски односи према Српској православној цркви и гледа је искључиво у контексту политике Србије тадашњег времена. У контексту нечега што је неприхватљиво и опасност за Косово. Ми нисмо никаква опасност за људе на Косову. Наш задатак је да спајамо, повезујемо, а не да делимо и конфронтирамо. Остајемо отворени за сарадњу са свим људима добре воље.
Важан сте саговорник међународне заједнице. Не постоји званичник који је посетио Косово да није посетио Дечане и није са вама разговарао. Шта им кажете о Дечанима, зашто су важни?
Често људи споља мисле да ми припремамо те састанке врло озбиљно, детаљно, аналитички. Али, пре свега, ми допуштамо да Дечани говоре. Када уђу у цркву, осете је на неки чудесан начин, та атмосфера им понајвише каже. То није фигуративно, већ дубоко истинито.
Италијанска државна секретарка за одбрану посјетила манастир Високи Дечани
Долазили су овде људи са великим предрасудама, политичким агендама које нам нису блиске, али када прођу кроз цркву, осете дах простора, често наш разговор тече у другом формату. Више као сусрет људи који су се нашли око нечега што је јако вредно. Сваки човек, без обзира на идеологију, политичку оријентацију, у сусрету са лепотом и истином се посебно отвара и пројављује своју најдубљу унутрашњу људскост. Тада видимо спремност да разумеју ствари на другачији начин од политичког. То не значи да ће отићи одавде потпуно промењених политичких убеђења и ставова, нити имамо претензију да их политички мењамо. Али, одлазе са много већом флексибилношћу за размишљање, новим перспективама и много дубље разумеју проблематику. Ми опет знамо да је то деловање Божије, ми смо само саучесници.
Дечанска ризница
Божић је чудесно велики празник. Као што се Христос рађа у Витлејемској пећини, ми треба да отворимо срце да би се у њему родио и заживео Христос. У оној мери колико га отворимо, у тој мери ће и Бог у нама да заживи
Рођени сте у Дубровнику, одрасли у Требињу. Колико вас је одрастање у мултиетничким срединама припремило за долазак и живот Косову?
То је мешовита породица, српско-хрватска, југословенска. Обе стране породице осећам једнако блиско, иако сам духовни, културни, дубљи идентитет највише формирао управо у српској православној традицији, као хришћанин и православни верник. У својој 23. години, током студија у Београду, одлучио сам да се крстим и пожелео да живим монашким животом.
Велики је благослов одрастање у средини која ми је омогућила нове, другачије перспективе и разумевање, посебно када је дошло до трагичног расплета читаве југословенске драме и свих страдања, а потом и рата на Косову и Метохији. У породици сам учен да је најважније да људе препознајем по вредностима које имају, а не да ли су рођени у овом или оном народу, културној или верској средини. Помогло ми је доста да овде, у потпуно другачијој средини, осетим и већински народ, косовске Албанце, које требамо дубоко да упознамо и разумемо. Трудим се колико год могу да превазилазим и проблеме и предрасуде. Колико ћу успети, не знам. Не можемо у животу постављати за циљ промене одређених модела, који су део пале људске природе, али можемо бар да учинимо да разлике буду мање и да буде више прилика да нешто заједнички и радимо, да се разумемо. Не смемо дозволити да разлике и неслагања постану кључна перспектива, јер ћемо живети у нездравој средини, гледати једни друге као непријатеље и затровати читав животни простор. То не значи релативизацију, већ да се и у различитости примећује много тога заједничког, сродног и сличног.
Шта се све налази у дечанској ризници?
Дечанска ризница је најбоље очувана, јединствена целина са бројним иконама, богослужбеним и другим рукописним књигама, разним литургијским предметима, текстилом и још много тога. Уколико би била обједињена на једном месту, била би поставка најбогатијег средњевековног музеја у овом делу Балкана. Добар део наше ризнице је евакуисан из манастира почетком деведесетих година због ратних збивања на просторима бивше Југославије. Део је изложен у музеју Српске православне цркве у Београду. У Архиву Србије се чува оснивачка повеља Светог краља, на пергаменту, родни лист нашег манастира, који детаљно и лепо показује како Свети краљ, који се потписао као Стефан Урош Трећи, краљ српских и поморских земаља, манастиру даје одређена права и села која су припадала манастирском властелинству. Документ стар 700 година живо сведочи и о историји и жељи Светог краља Стефана Дечанског да овде подигне манастир који је завршио његов син Стефан Душан. Документ је најбољи одговор свима који негирају или релативизују историју.
У нашој цркви је царски трон, мермерна столица где је владар седао током служби. Ту је дечански игумански престо од кога су сачуване две бочне стране у дуборезу. Рукохвати на којима су почивале руке и првог дечанског игумана Арсенија из 1320. године показују континуитет. Седам векова, у тешким и лаким тренуцима, успонима и падовима, манастир никада није остао пуст. У овој светињи никада није престало да се моли Богу. Ту су и наше чудесне и дивне иконе на иконостасу, реткост да остану оригиналне из времена подизања манастира, и најлепша галерија средњевековних фресака са лепотом боја, ликова и композиција.
Порука мира је универзална за Божић. Како се чува мир у простору који је годинама под посебним режимом заштите? Како саветујете вернике?
У празнику Божића, у рођењу Господа Исуса Христа, помиње се анђеоска “Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља”. Мир о коме се говори, није онај који долази од спољашњих околности, већ унутрашњи, духовни.
Посебно стање у коме своје снаге и силе усмеравамо ка Богу. То је стални подвиг окретања ка срцу, где смо присутни у овоме животу и живимо у овоме свету, али са дубоком свешћу да наше истинско постојање није само на том нивоу, него је много дубље. Мир који човек задобије попуним предањем и поверењем у Бога, чува се и у највећим невољама и несрећама, као чврста и дубока увереност да је ту Бог са нама, без обзира на то колико су спољашње околности тешке или безизлазне. Знамо да је са нама и не очајавамо.
Божић је празник наде. Где данас, у реалним условима, видите наду за људе који живе овде? А каква је порука онима који су заборављени, обесхрабрени или просто гледају вести на ТВ-у и плаше се?
Нада не долази од бега од овог света. Морамо се суочити са свим проблемима, али да не дозволимо да преузму нашу душу и биће. Нада је у чврстој уверености у Божије присуство, љубав и доброту. Људи често доживљавају наду као неку увереност да ће наше пролазно ја моћи да се провуче кроз живот некако лепо и безболно. Али, нада и љубав и вера су нешто много више. Нису само врлине које постоје у перспективи овог живота, већ део много дубље духовне истине. Највећа је слобода када је човек сигуран да је, без обзира на то шта се деси, Бог са нама. Човек је тада много растерећенији. Овако је стално у страху, да ће изгубити ово, неће постићи оно, и живот прође у сталном страху. А страх изазива насиље, јер се плашимо да тај неко може да нам то угрози.
Божић је чудесно велики празник. Као што се Христос рађа у Витлејемској пећини, ми треба да отворимо срце да би се у њему родио и заживео Христос. У оној мери колико га отворимо, у тој мери ће и Бог у нама да заживи.
Извор: Портал Новости
