Живимо у привиду нормалности, која је јако порозна. На основу понашања људи не можемо да видимо са колико конфликтних особа смо окружени. Има много увежбаних психопата који су љубазни, научили су када треба да се осмехну, да покажу лажну емпатију, а заправо врше контролу над другим људима.
Овако писац Игор Маројевић за Спутњик тумачи своје мотиве за писање књиге новела „Гранична стања“.
После 26 година од своје прве књиге „Обмана бога“ Маројевић се вратио новели, направивши лук жанровски и тематски.
„Гранична стања“ су се десила, како каже за Спутњик, спонтано, непланирано:
„С једне стране реч је о географским границама. Личнo сам, као и људи које познајем имаo велике непријатности на границама из најразличитијих разлога – од администартивних до националних. Са друге, то су медицинске границе. Годину – две након што сам написао причу ‘Игрице’ о вршњачком насиљу десили су се случајеви насиља по школама. Приметио сам и код себе и код других известан нарцисистички поремећај личности или дисбаланс, који се спаја са граничним стањима, поготово када проради та национална разлика и нарцисизам малих разлика“.
Критичари су већ констатовали да је ова књига „проклето стварна“, а Маројевић каже да је намењена читаоцима који желе да разјасне своја стања.
Примећује да се граница готово изгубила између онога што је прокламована нормалност и клижења ка патологији:
„Ако је неко прокламовано конфликтан, то је некако и поштеније. Треба га се клонити. Или ако је неко привидно нормалан, а његово исклизнуће није превише штетно, већ више напорно, онда ни то није страшно. Оно што је опасно јесте што има много увежбаних психопата. Постоје јасне дијагнозе као што су куга, грип, ковид, али ако дијагнозе нису постављене или нема спољашњег разлога за лечење, онда је то опасно“.
Постоје људи, додаје, који су наследили депресију и они чија је депресија изазвана кардинално лошим проблемима за која нису имали решење:
„Ја сам се више бавио овим изазваним случајевима и ту се опет враћам на нарцисизам, јер чак и ако се не ради о нарцисистичком поремећају личности, треба бити довољно ненанрцисистичан да би се признало себи да постоји неки проблем и испољила воља да се тај проблем реши или ублажи. Нисам сигиран да знам много људи који имају проблем и који су освестили тај проблем себи и пред другима. Ја настојим да будем отворен и признам да имам мане. И волим када ми саговорници узврате откривајући своје мане. Проблем је што јако пуно људи мисли да је савршено“.
Књижевност уместо психијатра
У средини у којој је срамота признати да имате психичке проблеме и потражити помоћ психијатра, књижевност може имати исцелитељску моћ:
„Ја сам се лечио од депресије између 2004. и 2012. Моја депресија је била изазвана и посећивао сам психијатра. Он је објашњавајући појаве својих пацијената најчешће цитирао америчке и српске писце. Човек који је завршио медицину, полазио је од књижевности. Књижевност може да завири у углове који не могу да се докажу. Оне интуитивне тренутке у животу, који су најбољи, освешћује књижевност, поезија и проза. Књижевност је преузела улогу која јој можда није следовала“.
Нису само унутрашње границе тема Маројевићевих новела, већ и оне географске, посебно на простору некадашње државе.
„Једна од прича се одвија у Истри 2022. и ту је антагониста Словенац, веома култивисан и напредан. Али видимо да ни тамо ствари не аванзују. Постоји комшилук у коме се људи такмиче ко је бољи од кога – ко је бољи човек, богатији, покваренији. Ја мислим да се треба такмичити са самим собом, али ако већ хоћете да се такмичите са другима, онда се такмичите са најбољима, а не са онима из вашег окружења. То је та топлина коју ствара лажан осећај надмоћи у односу на суседа и ја се плашим да нисмо одмакли много од узрока распада државе. Човек је оптерећен југословенским наслеђем и хоће да се постави као бољи наследник од оног другог. То говори да генерално никаква поука није извучена“, истиче Маројевић и додаје:
„Искусио сам и тај нарцисизам припадања великој нацији као што је Немачка наспрам Србина који има административни проблем. То је шизофрено. Човек злоупотребљава своје моћи и губи оно људско у себи да би наметнуо своју моћ посредством нације, полицијског посла и слично“.
Да књига „Гранична стања“ није потпуно мрачна како делује на први поглед, показује хумор који је Маројевићу веома важан:
„Хумор је избављење и од тога како ће се човек поставити према сопственој ситуацији зависи каква она јесте. Некоме је разлог за самоубиство што му дете није музикално, а другоме није проблем што има канцер и бори се. Способност да се човек на свој рачун насмеје је једно од највећих достигнућа човечанства. Зато ја намерно приказујем своје приповедаче као трапаве, губитнике и дозвољавам велику дозу аутоироније да бих могао према било чему или било коме да усмерим иронију“.
Извор: Дејана Вуковић/sputnikportal.rs
