Чим почне септембар, почињу спекулације у вези са сљедећим књижевним нобеловцем. Име награђеног традиционално се објављује у октобру, а у посљедњим деценијама то се по правилу збива у првих десет дана октобра.
Ове године се углавном потенцирају иста имена као и сваке године у текућој декади двадесет и првог стољећа. Једини начин да неко са тог списка спадне је или да умре или да награду напосљетку добије или пак евентуално да се нађе унутар неопростивог скандала. Ово посљедње се, примјера ради, десило великом корејском пјеснику Ко Уну који је, према многима, био један од најфреквентнијих фаворита за лауреата, а онда је оптужен за вишеструке случајеве сексуалног напаствовања. Иако судског епилога није било, у “добром друштву” није више препоручљиво хвалити Ко Уна.
Просидбе и брак
Прије тачно стотину година, 1923, дакле, Нобелову награду за књижевност добио је ирски пјесник Вилијам Батлер Јејтс (1865 – 1937). У историји Нобелове награде, то је вјероватно једна од пет или десет најмање спорних. Нико озбиљан наиме не пориче да је Јејтс један од кључних модерних пјесника енглеског језика, као и свјетске поезије уопште. А опет, да пјесник попут Јејтса данас живи како је Јејтс живио ономад вјероватно би био потенциран као парадни примјер “токсичног маскулинитета”.
Своју фаталну музу Мод Гон је просио три пута и сва три пута је био одбијен. Данас би га на “Твитеру” прозивали да је “стокер”. Не смијем ни да замислим како би тек прошао кад би се прочуло да је двадесетак година након што је посљедњи пут неуспјешно запросио Мод Гон, већ остарјели пјесник просио њену кћерку.
Чак и начин на који се напокон “смирио”, некима би данас био споран. Те 1917. године, педесетдвогодишњи пјесник запросио је и двадесетшестогодишњу дјевојку Берту Џорџијану Хајд-Лис (звану Џорџи или Џорџ). Она је пристала. Вјенчали су се двадесет и првог октобра 1917. године. Јејтс је уочи брака прилично скептичан, међутим брак се показао сретним. Пјесник и Џорџи дијелили су интерес за окултно и мистично, експериментисали са аутоматским писањем, Јејтс је своју жену сматрао медијем, а 1919. године Џорџи је родила кћерку – Ану Батлер Јејтс. Двије године касније и сина Вилијама Мајкла Јејтса. Брак је добро утицао на Јејтсову пјесничку продукцију. У његовој биографији коју је написао Ричард Елман дословце стоји: “Да је Јејтс умро, а не оженио се, 1917. године, остао би упамћен као занимљив миноран пјесник који је развио моћнији стил од својих савременика, али који тим стилом није баш имао шта казати”.
Сенатор
Прву своју књигу након брака, прву након завршетка рата Јејтс објављује у години рођења своје кћерке – 1919. Пјесма из ове књиге “Ирски пилот прориче своју смрт” парадигматичан је примјер Јејтсове поетске снаге: “Да мој ме усуд чека знам/ Горе међ облацима тамним;/Не мрзим оне на које пуцам,/Не волим оне које браним;/Килтартан Крос је моја домовина,/Килтартанска сиротиња земљаци ми мили,/Пораз за њих неће бит пропала судбина/ Од тријумфа неће бит сретнији нег су били./ Ни закон ни дужност не воде ме у бој,/ Брига ме за власт и бучну гомилу,/Самотан импулс среће само мој/ Довео ме међу облака силу;/ Све сам извагао и свега се сјетих,/ Будуће године тек губитке згрћу,/ И прошлост је пуна година изгубљених/ Мјерених са овим животом, са овом смрћу”.
Почетак двадесетих година двадесетог вијека Јејтсу доноси највећа могућа признања. Ирска је постала независна држава, а Јејтс је 1922. године изабран за сенатора. Већ наредне године у његове руке одлази најпрестижније литерарно признање на свијету: Нобелова награда за књижевност. Ова чињеница није, међутим, уљуљкала пјесника на ловорикама и докинула му стваралачку снагу.
Јејтс је један од ријетких нобеловаца чија су дјела написана након што је добио награду вјероватно књижевно вреднија од оних која су му награду обезбиједила. Успут буди речено, упркос већ великом угледу, породици Јејтс је и финансијски дио Нобелове награде више него добродошао. Види се то и из преписке између супружника, гдје се расправљају у томе каквом храном да почасте госте који наврате до куће да честитају на награди, пошто баш и немају новца на бацање.
Византија
Требало је ипак проћи седам година до наредне Јејтсове пјесничке књиге. “Торањ” је објављен 1929. године и то је већ књига провјереног пјесничког генија. Пјесме попут “Пловидба ка Византији” или “Леда и лабуд” спадају међу најљепше и најславније пјесме икада написане на енглеском језику. Та Јејтсова визија Византије изузетно је занимљива и потицајна и дан-данас.
Неке краће и мање познате пјесме нису, међутим, мање савршене; “Точак”, примјера ради: “Сву зиму прољеће нам зазива воља,/ У прољеће чежња нам љетња жега,/ А кад се плодом напуне поља/ Кажемо да зима боља је од свега;/ А онда ништа добро није/ Жудимо опет за прољетним добом -/ Јер оно због чег’ крв нам врије/ Ништа је друго до чежња за гробом.”
С помало шопенхауеровским тоном, фаталистички обојена, ова је пјесма добар примјер касне Јејтсове поетике и филозофије. Илуструје то такође изузетно суморна атмосфера “Торња”, можда и прве Јејтсове књиге у којој “танатос” доминира над “еросом”. Важно је напоменути да је тих година Јејтс купио стари торањ у крају свог дјетињства, крај Слигоа. Круг живота се, дакле, полако затвара. То је вријеме у којем се Јејтс повлачи из сената, а полако и из – како се то каже – јавног живота.
Коњаник
Године 1933. Јејтс објављује “Завојите степенице и друге пјесме”, можда и најличнију своју књигу. Све важне теме његове поезије и његовог живота присутне су у овој књизи. Била је то велика књига пјесничке зрелости. Након ње Јејтс је објавио и “Уштап у марту” (1935. ) те “Посљедње пјесме” (1936.).
Јејтс је умро двадесет и осмог јануара 1939. године, у Француској. Због рата је девет година почивао у Француској, а 1948. године посмртни остаци Јејтсови пребачени су у Ирску и сахрањени (према његовој жељи) у крају његовог дјетињства, испод Бен Булбена. Властити епитаф у једној од својих посљедњих пјесама Јејтс је сам написао и тај је епитаф угравиран на његов надгробни споменик: “Хладним оком просуди/ И живот, и смрт./ Коњаниче, прођи!”
Т.С. Елиот је за Јејтса рекао да је он “један од неколицине људи чија је лична историја истовремено и историја њиховог времена, што су савјест епохе која се без њих не може разумјети”.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
