Било би правно, етимолошки и логички немогуће да потпредсједник скупштине који је представник мањинске партије преузме надлежности предсједника Скупштине у случају када овоме мандат престане пријевремено, а утолико би више било немогуће у ситуацији када би преостала два потпредсједника скупштине припадала клубовима посланика са већим бројем посланика у односу на клуб мањинске партије.
Устав Црне Горе у чл. 89 ст. 3 прописује: „Потпредсједник замењује предсједника Скупштине у вршењу послова када је он спријечен или када му он повјери да га замјењује.“ Пословник Скупштине у чл. 13 ст. 3 пружа даљу разраду ове одредбе, нормирајући случај пријевременог престанка мандата предсједника Скупштине овако: „Ако је предсједнику Скупштине престао мандат прије истека времена на које је биран, дужност предсједника Скупштине, до избора новог предсједника, врши потпредсједник Скупштине из клуба посланика који има већи број посланика.“
Ова норма, дакле, одређује да у случају пријевременог престанка мандата предсједника Скупштине, његове надлежности прописане чл. 89 ст. 2 Устава и чл. 8 Пословника Скупштине Црне Горе, врши онај потпредсједник који припада клубу посланика „који има већи број посланика“. Сходно тој норми, после смјене предсједника Скупштине Алексе Бечића, његову дужност је преузео потпресједник скупштине Страхиња Булајић из клуба посланика Демократски фронт – НСД, ДНП, УЦГ, РП. Тај клуб броји 16 посланика (15, ако не бројимо Златичанина из УЦГ) и као такав је у односу на клубове преостала два потпредсједника Скупштине, ПЗП-а који броји 5 посланика и Бошњачке странке која броји 3 посланика, био и остао клуб са већим бројем посланика.
Притоме, остала два потпредсједника Скупштине – Бранка Бошњак и Ервин Ибрахимовић, не само што припадају клубовима посланика са релативно мањим бројем посланика, већ је један од њих, Бранка Бошњак – избаран сходно чл. 18 ст. 4 Пословника на основу његове припадности „мање заступљеном полу“, док је други – Ервин Ибрахимовић, изабран сходно чл. 18. ст. 5 као представник „мањинске партије“ (конкретно Бошњачке странке која броји 3 посланика).
Сада имамо нову правну ситуацију изазвану оставком потпредсједника Булајића која није произвела правни учинак, јер је Скупштина није перфектуирала тако да и даље “виси” као председавајући. А гаучоси пренепрегавају да правно и даље постоји председавајући Булајић, “надиру” са Ервином колико знам. Дакле, јасно је да правно егзистирају два председавајућа.
Било би правно, етимолошки и логички немогуће да потпредсједник скупштине који је представник мањинске партије преузме надлежности предсједника Скупштине у случају када овоме мандат престане пријевремено, а утолико би више било немогуће у ситуацији када би преостала два потпредсједника скупштине припадала клубовима посланика са већим бројем посланика у односу на клуб мањинске партије.
Ипак кад потпредсједник Скупштине који је још представник мањинске партије намјерава да преузме овлашћења од оног потпредсједника Скупштине који је већ, сходно Пословнику, именован као в.д. предсједника Скупштине (његова оставка и даље нема никакав правни ефекат), противно или не вољи тог и таквог в.ђа предсједника Скупштине, све то у својој укупности уопште не представља пуку противправност, већ кривично дјело напада на уставно уређење (чл. 360 важећег КЗ-а) у стицају са кривичним дјелом свргавања највиших државних органа (чл. 361 важећег КЗ-а).
Таквим, противправним, преузимањем стварне и функционалне надлежности предсједника Скупштине и сазивањем сједнице Скупштине Црне Горе мимо, без и/или противно сваком правном основу који познаје правни поредак Црне Горе – извршио би се државни удар.
Посланици који би се одазвали таквом позиву не би представљали посланике дражве Црне Горе, већ лица која су се удружила ради противуставних дјелатности (чл. 372 важећег КЗ-а).
Збор који би та лица и на тај начин формирала, не би елементарно могао да представља сјединцу Скупштине Црне Горе будући да није сазван у складу са правним поретком Црне Горе, већ искључиво “сједницу негације правног поретка и државе Црне Горе”.
Њега би, дакле, правни поредак могао да препозна једино као кривично дјело и он би могао, у смислу правног поретка Црне Горе, да производи посљедице искључиво као кривично дјело.
С обзиром на то, одлуке таквог скупа, будући да свој основ не би имале ни у једној правној норми ове државе, већ искључиво у њиховом негирању – не би представљале право, већ искључиво огољен стар “кобно опробан” револуционарни дисконтинуитет с правним поретком Црне Горе и његову негацију.
Органи који би били формирани на основу такве револуционарне самовоље, као и сва акта која произведу, ни по ком основу не би могли да буду признати као органи и представници државе Црне Горе нити су то акта органа ЦГ – већ искључиво као доказ извршења радњи више кривичних дјела против уставног уређења државе Црне Горе. Окидач радње бића датих кривичних дјела јесте – сазивање сједнице Скупштне. Од тада почиње да се одвија криминалан и организован подухват.
Филип Драговић
