Пет могућих аргумената да је узбуђивање јавности, медија и политичких противника Шолц-Макроновим планом заправо само још један игроказ Александра Вучића и да није дошао никакав косовски Дан Д, већ да он само хоће да опипа пулс народа и, опет једном, купи време

Од посете „велике петорке“, посебно од драматичног „обраћања“ шефа државе Александра Вучића у понедељак (23. јануар), у јавности се не прича ни о чему другом. И критичари и подржаваоци Шолц-Макроновог плана, то јест оне његове верзије која се може наслутити, махом мисле да је дошао Дан Д, време за одлуку или, у епској варијанти, да се види ко је вера, а ко невера.
Испод радара промичу аргументи да је набријаност можда претерана. То јест, да присуствујемо још једном игроказу, куповини времена, опипавању пулса.
1: Непоуздани сведок
Француско-немачки план није никаква велика новост (шушка се о њему месецима), а поготово не да су западне силе спонзори косовске независности, па би волеле да се ствар већ једном заврши онако, како то они виде
Новост јесте тврдња првог човека државе да су му петорица револвераша усред Београда претила стрељањем базуком, одмах. Вучић је поменуо пет потеза против Србије, од којих би сваки понаособ био разоран: враћање виза, прекид преговора са ЕУ, повлачење страних инвеститора, санкције, те улазак Косова у НАТО.
Ствар је у томе што само један непоуздани сведок тврди да су те бруталне претње изречене –председник Вучић. О његовом факултативном односу према истини већ су књиге могле да се напишу.
Да је на састанку пао ултиматум демантују немачки и француски амбасадори у Београду, посланик Бундестага Јосип Јуратовић каже да за тако нешто у Немачкој нема већинског расположења. Сви који нешто знају о грубијанским методама дипломатије питају се зашто би „петорка“ ођедном истресала на сто све претње, од којих неке и не може да оствари.
2: Експеримент уживо

Политиколог и истраживач јавног мњења Душан Миленковић мисли да је Вучић „изложио грађане Србије баражној паљби претњи и црних сценарија, у исто време не рекавши нам шта је то што морамо да прихватимо“.
„Зато што ће наредних дана (и недеља) да упрегне прескупи апарат својих истраживача јавног мњења да мере реакцију грађана на претње, то јест да мере колико се гвожђе савија под притиском“, написао је Миленковић на Твитеру.
До сада су грађани анкетирани у стилу „да ли Србија треба да прихвати независност Косова, ако јој прете санкције“. Али једно су хипотетичка питања, а друго кад је у току „социјални експеримент“, то јест када први човек државе помиње губитке стотина хиљада радних места, изолацију земље, пример Милошевића који наводно до последњег трена није веровао да ће Србија бити бомбардована.
У том читању, Вучић је надувао или домаштао претње Србији не би ли уживо и наживо видео да ли већина грађана (и његових бирача) остаје при тврдом ставу или би ипак једном могао да прогура потпис на неповољни споразум.
Јагода на торти била је његова претња грађанима да би могао да се повуче из политике.
3: Шта тамо уопште пише?

Ако се држимо наводне верзије француско-немачког папира коју је објавио дневни лист Данас – а председник нам је намигнуо да то јесте исправна верзија – онда је свима запала за око тачка 4 у којој пише да се Србија „неће противити“ чланству Косова у међународним организацијама.
Чак и таква формулација не значи да Београд пристаје или одобрава улазак Приштине у УН. То опет значи да вето Русије и Кине остаје – осим у тешко замисливом случају нове Јалте где би Пекинг и Москва добили ко зна шта заузврат, а тада не би било битно шта Београд каже.
Остале тачке наводног плана су скоро па шећерна водица, лепе намере о сарадњи и позивање да се поштују до сада потписани споразуми, што је пацка упућена косовском премијеру Аљбину Куртију да коначно формира Заједницу српских општина. Али ако један већ потписани споразум није сам по себи довољан, него се оволика сила дигла да притиска Приштину да га спроведе у дело, ко гарантује да ће неки следећи споразум бити епохалан и да ће га се завађене стране придржавати?
4: Курти је лош момак
У вези са овим последњим, Михаел Мартенс, дописник Франкфуртер алгемајне цајтунга, подастро је тезу да је Вучићево тобожње прихватање „преговарачког оквира“ само тактички потез – јер Вучић зна да ће Курти одбити предлог. Према Мартенсу, чак је и у очима Запада заправо Курти „лош момак“.
Онда му Вучић дође као Туђман када је шкргућући зубима прихватио план З4, све се надајући да ће га Срби из Крајине одбити па да ће на крају они испасти грбави. Тако је и било.

5: Опозиција у тамном вилајету
Џева уз медијску моћ коју има Вучићев режим поново опозицију баца у тамни вилајет. А она пак ради логичну ствар – помало оклева, изговарајући се да предлог споразума није познат, и да не може о озбиљним стварима да се разговара у шифрама. Другим речима, за шта Вучић заправо тражи подршку? Нико не зна.
Тамни вилајет, посебно за тзв. грађанску опозицију, састоји се у томе што треба да бирају да ли да одиграју „проевропски“ и да тако деле одговорност са Вучићем који иначе ни са ким не дели ништа осим одговорности. У том случају вреба опасност да Вучић купи улогу „фактора стабилности“ на још неколико година.
Но, у логици свих игроказа је да на крају опозиција буде зла и наопака, што би, руку на срце, лако пошло за руком и мање спретном владаоцу од Вучића. Тако их је већ поделио у „добровољне даваоце туђе крви“ и ове што „ођедном“ нису више за Запад и ЕУ. Ни једни ни други, према Вучићу, не разумеју шта је држава. То разуме само он.
Укратко, сва је прилика да су еуфорија и очајање претерани, да нема ни преласка Рубикона ни „издаје“. До следећег узбуђивања.
Немања Рујевић
Извор: Време
