Baze su pored puta.
Da biste videli bunkere i rovove, koji su, doduše, još uvek u fazi izgradnje, ali se jasno prepoznaju, morate da obratite pažnju na okolna brdašca.
Dižu se baze, grade rovovi i bunkeri da bi se čuvala demokratija. Da slučajno ne uđe na Kosovo i Metohiju.
I to vam je doček na prostor južne srpske autonomne pokrajine preko administrativnog prelaza Jarinje.
Stigao sam u Kosovsku Mitrovicu.
Baze i bunkeri su jezivi sami po sebi, i na filmu, a posebno gledajući ih golim okom, znajući njihove neimare.
Nagone na razmišljanje.
Šta ako? Gde ako? U Ibar. Bolje nego u njihove ruke.
I svašta ti padne na pamet.
Postavljeni su novi saobraćajni znakovi na severu i odmah su iste noći prefarbani nazivi mesta ispisani na albanskom jeziku. Ostali su natpisi na latinici da stoje podrugljivo. Gledam plave table i čujem kako izgovaraju reči na srpskom sa albanskim akcentom: Nema više ćirilic, komšo!
U Kosovskoj Mitrovici ponedeljak je rođenje, tada dolaze profesori i studenti koji su za vikend otišli u svoja geta, utorak je mladost, sreda srednje godine i starost, četvrtak odumiranje, a petak grobljanska atmosfera. Studenti se za vikend vraćaju u svoja geta jer ne znaju šta da rade po domu. U dve ulice severnog dela Kosovske Mitrovice.
Kad dođu kući još manje znaju šta da rade u getu, nereko u jednoj ulici, pa jedva čekaju ponedeljak.
I tako u krug, dok im budućnost stavljaju na drugo geometrijsko telo. Na kocku.
U nedelju je obeleženo je dvadeset godina od pogroma, sa zabrinjavajućom konstatacijom da pogrom još uvek traje. Traje, istina, a istina je i da sve dok traje, koliko god imalo patološki prizvuk, dobro je. To pokazuje da nas ima.
Jer ja dok nas ima nemam iluziju da će prestati pogrom. To pokazuju njihova dela i namere. Ne postoji želja da me demantuje, a kamo li delo. Da postoji, obradovao bih se.
Poznato je: Sloboda – ropstvo – sloboda – ropstvo – nastaviće se, verujem. Ali samo do slobode, nadam se.
U nedelju se obeležava 25 godina od NATO agresije na našu zemlju. Tribine, akademije, emisije, kruže javnim prostorom o stradanju srpskog naroda. Sećaju se ljudi. Pamte. Zar da se zaboravi ono što ne sme da se zaboravi?!
Srbi sa Kosova slušaju da li će i njihov kraj neko pomenuti, da li će se setiti i njihovog stradanja u svojim govorima.
U prethodnom periodu:
Govorili su o tablicama, pa su došli dinari.
Govorili su o dinarima, pa su došli saobraćajni znakovi.
Govore o saobraćajnim znacima, pa se pitam šta će sledeće doći da bi se prethodno progutalo i svarilo…
Zar se toliko stradalo da bi se olako dalo? Profesor mi je poklonio svoju knjigu poezije. Hleb i srp. Izdavačka kuća Gradac Raška. „…krivi su pisci koji lažu.“, uočavam stih pri samom otvaranju knjige.
Mnogi su onda pesnici, profesore, pomišljam, ali mu ne govorim da ne remetim tok njegovih misli dok predaje gradivo iz metodologije.Radujem se čitanju. Uvek sa sobom nosim knjige. Uzmem malo jednu, onda drugu, odspavam pa uzmem treću, kad putujem. A to činim često.
Setio sam se jedne devojke koja me je pitala zašto čitam dok idem kući, to se radi, kvazi mangupski je rekla, samo kad se ide za Mitrovicu.
Ne znam šta sam joj odgovorio. Gluplje od njenih reči nisam mogao da izgovorim sigurno. Rekla mi je da ne voli da čita a da mi to nije rekla.
Petak je. Gotovo je sa vežbama. Bila je ovo nedelja B. Neobično brzo otišla je u nepovrat kao reči koje izgovorim pa se posle njih kajem.
Vaskršnji post je počeo, Ramazanski još uvek traje.
Pričam sa kolegom iz Gore, zadnja pošta Brod.
Na pitanje kako je u Gori čekam dugo odgovor, pa sam odlučujem da odgovorim na svoje pitanje: Znači nikad gore.
E, to. Nikad gore u Gori, u pravu si.
Rastali smo se. Otišao je u Brod linijskim taksijem.
Ja na autobus Parparimi.
Stavio sam slušalice, pustio, standardno, Riblju Čorbu koju slušam danonoćno. Ovog puta šesti studijski album Istina, ušao u autobus i čekao da krene. Ali ne ka Jarinju, gde se utvrđuju baze, već na drugi kraj. Gde su ih poodavno utvrdili.
Gde nema natpisa na ćirilici.
Idem kući da jedva čekam ponedeljak.
Ni manje kilometara ni više vremena do kuće. Uglavnom je gužva i put je loš.
Sutra je nedelja godišnjica od NATO aresije na našu zemlju. Srbi na prostoru centralne Srbije će gledati stradanja pre četvrt veka, za razliku od Srba koji žive na Kosovu i Metohiji. Oni neće gledati preko televizije stradanje. Oni stradaju.
I danas.Autobus polazi sa stanice koja liči na košnicu poslednjeg radnog dana u nedelji.
I tako u krug dok nam budućnost stavljaju na kocku.
Jovan Zafirović
Izvor: Pokret za odbranu KiM
