Истина је да смо свуда били под присмотром тајне полиције. Гледали су како се понашамо, са ким причамо и где се шетамо када смо одлазили у иностранство. Ни пасоши нису били код нас, него су нам их давали када смо одлазили, и узимали када се вратимо. Када сам пребегао у Југославију био сам осуђен на десет година робије као дезертер
Да ли фудбалер који је двапут постао првак Европе, оба пута као играч аутсајдерских тимова са истока – Стеауе и Црвене звезде, у оба наврата на пенале, може приде да буде и баксуз? Миодраг Белодедић управо је такво чудо. Рођен је у румунском Соколу или Соколовцу, у једном од оних пограничних појаса у којима путник – када је мирно – ни не осећа где се завршава једна а почиње друга земља. Веште ноге су га до Букурешта одвеле пре осамнаесте, а једва је напунио 22 када је први пут подигао чувени „ушати“ трофеј који следује европском фудбалском шампиону.
Памтиће се да је те 1986. године Стеауа постала први клуб који је Европу покорио са истока, памтиће се да је голман Хелмут Дукадам одбранио све једанаестерце играчима Барселоне, али ће се памтити и да се епоха Николаја Чаушескуа ближила катастрофалном крају и да Румунија није била добро место за живот чак ни свежем народном јунаку. Зато је Миодраг Белодедић 1988. пребегао у Југославију, и није му било потребно много времена да се на европски трон попне и са Црвеном звездом. Авај, година је била 1991, и глагол „пуцати“ Југословени више нису прво повезивали са пеналима.
„Шта да мислим о томе?.. Мислио сам да сам баксуз. Где год да сам, имам неки проблем“, каже Белодедић у исповести за Радар.
Наравно, чувени дефанзивац брзо пребацује лопту на другу ногу, зна да није баш типичан баксуз, али разоружавајуће простодушан какав јесте, оставља утисак човека који се и данас, као 60-годишњак, пита како му је живот испао тако буран када је само хтео да игра фудбал. Само фудбал, још од оних дана у Соколовцу када је јурећи за лоптом морао да пази да не распали параноју граничара.
„Остави лопту, неће ти лопта дати да једеш“
Родио сам се у Соколовцу, на самој граници Румуније и Србије. Морао сам да будем пажљив кад изађем из куће, јер граници нисмо смели да се приближимо. У близини је био појас узоране земље, који је служио томе да се виде кораци оних који пребегну. Близу је и река Нера, која дели Румунију и Србију. Када сам био мали, река је била чиста, вода бистра, и молили смо војника да нас пусти да се купамо. Понекад би нас пустио, али само мало и да се не удаљавамо. Један професор је проценио да је само из мог села пребегло око 260 људи. Бежало се преко Дунава и преко Нере. Једном сам гледао како ухваћеног туку, носе га држећи га за ноге и руке.
Гледали смо југословенску телевизију. Биле су потребне неке посебне антене, стављали смо их на кућу и окретали лево-десно док не ухвате програм. Није баш било дозвољено да их имамо, али имали смо их, и гледали смо Звезду, Партизан, Хајдук, Динамо. Гледали смо партизанске филмове. И цртане филмове, чега на румунском програму није било.
У селу сам завршио осми разред, а девети сам уписао 25 километара од мог села, у граду по имену Нова Молдава, на Дунаву, преко пута Великог Градишта. Тамо сам почео да играм фудбал, а када сам имао 17 година и месец дана, ушао сам у први тим. Морали су на терену да имају једног јуниора, и узели су мене. Играли су другу румунску лигу, наступио сам на седам или осам утакмица. Деда Млађа ми је стално говорио: „Остави лопту, неће ти лопта дати да једеш; научи занат.“ Одговарао сам му: „Деда, ја добро играм фудбал.“ Имао сам 17 година и два месеца када су ме позвали у Букурешт, да будем са репрезентацијом Румуније. Остао сам у Букурешту, видели су ме људи из Стеауе и рекли да дођем да играм за њих.
Један професор је проценио да је само из мог села пребегло око 260 људи. Бежало се преко Дунава и преко Нере. Једном сам гледао како ухваћеног туку, носе га држећи га за ноге и руке
Тада су сви хтели да играју за Стеауу или Динамо, јер су били најбољи. Стеауа је била војни клуб, Динамо полицијски. Нисам имао професионални уговор, али сам добио чин потпоручника, потом и поручника, и одговарајућу плату. Имали смо и премије када победимо, па смо имали више пара од обичног човека. Могли смо да идемо на море, на планину, у ресторане. То су биле наше привилегије. Могли смо да купимо „дачију“. Обичан човек би морао годинама да ради како би скупио паре за аутомобил. Када сам лети ишао на Црно море са другарима из Стеауе, није било баш пуно Румуна у хотелима.
Под присмотром полиције
Истина је да смо били под присмотром. И међу нама, играчима, било је оних који су радили за Секуритатеу, гледали како се понашамо, са ким причамо и где се шетамо када смо одлазили у иностранство. Тамо нисмо смели да купујемо видеорикордере или телевизоре. Ни пасоши нису били код нас, него су нам их давали када смо одлазили, и узимали када се вратимо. Нисмо смели да имамо девизе. Куповали смо доларе на црно, па смо их крили у ципелама или у каишевима. Када смо на аеродрому предавали пртљаг, увек су нас питали да ли их имамо. Једном су то питали нашег центарфора Виктора Пицурку, и он је рекао да их нема. После неког времена дошао је један господин, ухватио га под руку, нешто му рекао на уво и одвео га у неку собу. Ођедном се отварају врата, и Пицурка бежи. Вичу му „Друже, стани“, а он стигне међу нас, испусти паре из руке и побегне.
Био нам је проблем да се спремимо за противнике. Пред финале Купа европских шампиона против Барселоне, људи из румунске амбасаде у Мадриду снимили су једну или две утакмице и послали нам их да видимо како Барселона игра. Четири пенала која је Барселони одбранио наш Хелмут Дукадам били су и спретност и срећа. Био је велик, снажан, страшан за пенале. На тренинзима смо се стално кладили око шутирања пенала, и ту је узимао много пара. Међутим, ни сам није знао да објасни како је у финалу сва четири пута погодио угао.
Када смо освојили Куп шампиона, Николаје Чаушеску нас је примио у палати. Требало је да се ошишамо, да се сви обучемо у иста одела. Вежбали смо како да узмемо неку медаљу коју нам је додељивао. Није било довољно да кажемо „хвала лепо“, већ да левом руком узмемо медаљу, десном да поздравимо и кажемо: „Част земљи!“ Чекали смо га у линији. Није изгледао као моћан човек. Већ је био стар, изгледао је као мој деда Млађа. Вукао је ноге. Рекао нам је да смо га мало уплашили, да је требало да победимо у 90 минута, без продужетака и пенала.
После су нам поклонили теренске аутомобиле, „аро“ су се звали, али нису били нови. Скупили су их из војних резерви по целој Румунији. Мало су их опрали и префарбали, и онда су нас звали на стадион једног по једног да их преузмемо. Ја сам ауто продао, нисам га ни испаркирао. Продао сам га добро неком човеку из Баната. Био је скупљи него „дачија“.
Моји родитељи су имали погранични пасош, и док сам био дете, док нисам почео да играм фудбал, могао сам да одем са њима у Вршац, у Београд, и видео сам како људи тамо живе, шта имају. А ми смо стајали у редовима за шећер и зејтин
У Румунији сам био Србин, у Србији Румун. Тренер Ангел Јорданеску ми је говорио: „Ти, Србине, пази, немој да покушаваш да побегнеш.“ Одговарао сам: „Зашто баш ја да побегнем? Ту су и Маријус Лакатуш и Гаврил Балинт и….“ Балинт ми је био цимер. Њему сам рекао да ћу да идем: „Ако ме ухвате, видећеш ме; ако ме не ухвате, чућеш где сам.“ Упозорио ме је да никоме другоме не говорим. Моји родитељи су имали погранични пасош, и док сам био дете, док нисам почео да играм фудбал, могао сам да одем са њима у Вршац, у Београд, и видео сам како људи тамо живе, шта имају. А ми смо стајали у редовима за шећер и зејтин. Једном су ми на одмору отац и мајка предложили да поново одем са њима до Југославије, да видим родбину. Румуни нису имали пасоше, осим оних који су „бринули за земљу“. И нису хтели ни мени да га дају. Тада сам се наљутио, а наљутило ме је после и то што ме нису пустили да играм за селекцију Европе. У Стеауу је стигао факс, селекција Европе је играла против Енглеске, и позвали су и мене. Нису хтели да ме пусте, причали су ми да сам још млад, да имам времена. Досадило ми је и друго што су тражили од нас. Када сам одлазио кући на одмор, три пута ме је поред Дунава легитимисала војска зато што је мој ауто имао букурештанску регистрацију. Када год бисмо отишли у иностранство са Стеауом, „чували“ су нас, питали где идемо када хоћемо да прошетамо, говорили „немојте тамо“, ишли са нама…
Бекство за Србију
Када сам одлучио да одем, извадио сам мало више новца из банке, и из клуба су ме звали да ме питају шта ће ми толике паре. Рекао сам да идем кући, у село, да тамо мајка хоће нешто да гради, па да носим њој. Пасош сам напослетку добио тако што сам причао са Валентином Чаушескуом, Николајеовим сином. Он је стално био поред нас, гледао утакмице, долазио на тренинге. Није знао да ћу да пребегнем, наравно. Стигао сам кући, рекао мајци да спреми ствари, и кренули смо обоје. Није јој било лако. Плакала је, говорила да неће, питала је где ћемо, шта ћемо, како да остави кућу.
На граници ме је препознао југословенски цариник. Питао ме је да ли сам ја онај Белодедић који игра фудбал. Рекао ми је: „Немој да се враћаш за Румунију, остани и играј за Партизан.“ Рекао сам му да нисам партизановац, већ звездаш, и отишао сам у полицију и заиста рекао да нећу да се вратим. Тамо су ми рекли да не бринем, да се ништа неће десити, да нико не може да ме врати… Прво сам био код рођака у Белој Цркви, и говорили су ми да не шетам много, јер је граница близу и има много Румуна у пролазу. Полиција ме је питала имам ли неку родбину мало даље од границе. Рекао сам да имам, у Прокупљу и у Београду. „Баш фино, спакуј се и иди у Прокупље“, рекоше. Тамо сам био месец дана.
Када смо 1986. освојили Куп шампиона, Чаушеску нас је примио Вежбали смо како да узмемо неку медаљу коју нам је додељивао. Није било довољно да кажемо „хвала лепо“, већ да левом руком узмемо медаљу, десном да поздравимо и кажемо: „Част земљи!“ Чекали смо га у линији. Није изгледао као моћан човек
Пре него што сам отишао у Прокупље, отишао сам у Звезду са једним рођаком. Навијао сам за Звезду још као дечак. Двапут сам био на утакмици са оцем у Београду, сањао сам Владимира Петровића, Милоша Шестића, Душана Савића… Рекао сам: „Ево, ја сам Белодедић, да ли бисте хтели да заиграм за вас?“ Чекао сам да причам са Драганом Џајићем. И њему сам рекао ко сам и шта бих хтео. Био је збуњен. „Ти си Белодедић који игра за репрезентацију Румуније?“, питао ме је.
Да, рекох, играо сам управо две утакмице квалификација за Светско првенство у Италији 1990. „И за Стеауу?“ Да, и за Стеауу. Звао је генералног секретара клуба, Владимира Цветковића, дошао је и он, размишљали су шта да раде. Рекли су ми да одем у Прокупље, да будем тамо неколико недеља, и да ће ме позвати. Разговарали су са људима из УЕФА, позвали ме, и рекли да имам среће, јер у Румунији нисмо били професионални играчи, нисмо имали професионалне уговоре, па ће ми казна због тога што сам променио клуб без дозволе трајати само годину дана.
У Румунији су ме осудили као дезертера на 10 година затвора, јер је Стеауа била војни клуб.
Почео сам да тренирам, живео сам у хотелу „Младост“ поред Звездиног стадиона. После су ми дали стан, почео сам да играм са другим тимом, играо сам неке пријатељске утакмице. Прва утакмица коју смо играли након што сам најзад добио дозволу, била је против Жељезничара из Сарајева. Изашли смо на терен, а Слободан Маровић ми каже: „Гледај тамо горе, Миле, силази Миле Србин.“ Човек је сишао са трибина на терен и дао ми прасе на ражњу и литру ракије.
Пријем код Милошевића и Чаушескуа
Југославија ми је изгледала „као Запад“, мада нисам ни знао шта је „Запад“. За нас је „Запад“ била Југославија. Када сам као мали долазио, куповао сам жваке, јер их нисмо имали. Мајка ми је купила неке копачке, и нисам се од њих одвајао ни у кревету. Касније – панталоне, јакне, одела… Таквих ствари у Румунији није било.
Нисам слутио да ће у Румунији избити револуција. Да јесам, можда не бих ни побегао, можда бих остао још ту годину. Нико се није надао да ће тако да буде, десило се ођедном. Било ми је драго што су се ослободили, што могу да виде свет, да одлазе и долазе. Касније сам бившим колегама из Стеауе говорио да су имали среће. Да је Чаушеску остао још неколико година, завршили би каријере у Румунији. Овако су и они почели да одлазе у иностранство, да узимају неке боље уговоре.
Пријем код Слободана Милошевића био је нормалнији него код Чаушескуа. Мене су му представили, рекли да сам побегао из Румуније. Пожелео ми је добродошлицу и питао јесам ли побегао преко Дунава. „Добро је што нису пуцали“, рекао је
У Звезди јесмо размишљали о томе да можемо да стигнемо до полуфинала, можда и до финала, али нисмо баш сањали да ћемо постати прваци Европе. И своје друго финале Купа шампиона освојио сам пеналима. Нисмо баш показали добру игру, нисмо баш савладали марсељски Олимпик. Илија Најдоски, Рефик Шабанаџовић и ја причали смо да треба да се бранимо, да не примимо гол. Рекао сам и тренеру, Љупку Петровићу, да смо у Стеауи, када смо играли финале против Барселоне, исто радили – добро смо се затворили и нису могли да нам дају гол. То је важно, да не примимо гол, па после – шта да бог.
Неко је рекао: „Пусти бога, ми треба да шутирамо пенале, не бог.“ Али само да не примимо гол. Нисмо га примили. Олимпик је имао страшан тим, али тешко им је било да продру. Шабанаџовић и Југовић су знали да одузимају лопте, али и да одиграју када лопту приме. Илија је био чувар центарфора. Каже: „Сад ћу да му згазим на пету, да га уплашим, да оде мало даље одавде.“ Ако треба да упоредим, Звезда је имала више појединачног талента, а Стеауа је била јача као екипа. Стеауа је имала искусније фудбалере, четири или пет играча је играло за репрезентацију, али Звезда је имала Дејана Савићевића, Синишу Михајловића, Роберта Просинечког.
Пријем код Слободана Милошевића био је нормалнији него код Чаушескуа. Нисмо били укрућени, дошао је међу нас, скупили смо се око њега, свакоме је пружио руку и рекао „браво“. Мене су му представили, рекли да сам побегао из Румуније. Пожелео ми је добродошлицу и питао јесам ли побегао преко Дунава. „Добро је што нису пуцали“, рече. Објаснио сам му да нисам бежао преко Дунава. Причао је и са Дејаном Савићевићем и са Дарком Панчевим. Дарко Панчев је био главни када се слави, весељак.
У Румунији сам био Србин, у Србији Румун. Тренер Јорданеску ми је говорио: „Ти, Србине, пази, немој да покушаваш да побегнеш.“ Одговарао сам: „Зашто баш ја да побегнем?“ Балинт ми је био цимер. Њему сам рекао да ћу да идем: „Ако ме ухвате, видећеш ме; ако ме не ухвате, чућеш где сам.“
Годину дана раније требало је да играмо са Динамом на Максимиру. Стигли смо по подне у хотел, и управа и тренер Драгослав Шекуларац су нам рекли да не излазимо у шетњу. Када смо на стадиону изашли да се загревамо, навијачи су упали на терен, и то је био крај. Добро је што су нам свлачионице биле са стране супротне оној са које су упали. Шекуларац је викнуо: „Момци, бежите у свлачионицу!“ И ми – пуф, побегли сви у свлачионицу. Нека војна возила су нас одвезла на аеродром. Причало се тад да је готово, да нема више Југославије. Није ми баш било јасно, али после сам схватио.
По мене су дошли људи из Сампдорије, која је 1992. изгубила финале Купа шампиона. Био је ту и Драган Џајић, причали смо… Не знам шта се десило а шта није, и нисам отишао у Сампдорију. Имао сам понуде Валенсије и Андерлехта. Питали су ме шта мислим, и рекао сам – Валенсија. Људи ме питају како сам промашио пенал за Румунију у четвртфиналу Светског првенства у САД 1994. Кажем да нисам промашио – голман је одбранио. Када шутираш преко гола или поред њега, то је промашај, а када голман одбрани – то је одбрана.
Данас ни Звезда ни Стеауа не могу да понове успехе које смо у оно време имали. Недостаје новац, а он је осовина у том раду. Румунија има новац, али људи који имају пара, у спорт баш и не улажу. Могу да кажем да су Румунија и Србија исте. Румунија се мало подигла, мало се поправила. Некада поред наше куће, поред Дунава, нисмо имали ниједан ресторан. Сада их има, може човек да седне, да попије, да поједе. Али не живе Румуни добро. Почела је да се види сиротиња по улицама, људи просе, као после Чаушескуа, јер се у његово време то није смело. Није добро. Све је више сиротиње, све је више проблема, људи немају где да раде. А богати су нестали. Њих не видите по румунским улицама, већ у иностранству. И Србија је мало заостала. Лепа је, има брда, има реке, али мало је заостала… Знате ви боље због чега.
Када сам одлучио да одем, извадио сам мало више новца из банке, и из клуба су ме звали да ме питају шта ће ми толике паре. Рекао сам да идем кући, у село, да тамо мајка хоће нешто да гради, па да носим њој. Пасош сам добио тако што сам причао са Валентином Чаушескуом, Николајеовим сином Тренутно сам на планини са фудбалским савезом. Играћемо мало фудбал увече. Био сам директор млађих категорија репрезентације пре четири године, после су се променили шефови, и сад, шта да вам кажем, не знам ни сам шта сам. Био сам румунски амбасадор Европског првенства 2021. Не знам. Али ту сам.
Аутори: Зоран Прерадовић, Марко Ловрић
Извор: Радар
