Пише: Вера Самолов
Приликом сваке припреме за разговоре са тим оствареним људима који имају своја значајна дјела, питао сам се да ли ћу бити на нивоу задатка. Размишљао бих о свему, читао њихове књиге и критике о њима, освајао дијелом њихове свјетове, реално схватао колико не знам, али, због тих незаборавних сусрета, освајао слободу и бивао слободан човјек – каже Ранко Павићевић у интервјуу за „Дан“.
Новинар, писац и дугогодишњи хроничар културног живота Будве Ранко Павићевић током више од четири деценије новинарског рада оставио је неизбрисив траг кроз хиљаде извјештаја, интервјуа и књига које свједоче о значајним друштвеним и културним догађајима. Као једини аутор који је у континуитету пратио сва фестивалска издања од оснивања „Града театра“, постао је чувар драгоцјеног колективног сјећања једног времена. У разговору са некадашњим дописником „Дана“ из Будве присјећамо се најзначајнијих тренутака фестивала, великих умјетника и периода када је овај град био једно од најважнијих културних средишта региона.
- Свједок сте периода када је култура била једна од главних тема јавног живота. Како бисте упоредили однос младих према умјетности некада и данас?
– Сматрам да је то неупоредиво и жао ми је због тога. Некада су млади људи цијелим бићем осјећали културу, одлазили у позоришта, библиотеке, књижевне вечери, посјећивали ликовне изложбе, концерте.., једноставно, удисали умјетност.
Плашим се да данас није тако. Годинама пратим те процесе и закључујем да интересовање код младих људи, на жалост, опада, што је велики проблем. Јер, све се то одражава на животе тих људи, њихову духовност, личност и цивилизацијски искорак. Чини ми се да код младих, част изузецима који су талентовани и образовани, тај интерес опада.
Марко Кентера: Будву чувају њени митови и историја испричани дјеци
Посебно забрињава што млади људи мање читају добре књиге, све више су упућени на Интернет, друштвене мреже и вјештачку интелигенцију, што није довољно.
Новинар, издавач и културни посленик
Ранко Павићевић рођен је 1955. године у Подгорици, гдје је похађао и студије на Правном факултету. Новинарством се бави од 1979. године, објавио је преко 50.000 текстова, извештаја, осврта, коментара, разговора и репортажа у петнаест медијских кућа у бившој Југославији. Добитник је и значајних новинарских признања. Објавио је 10 књиге различитих жанрова. Аутор је и једног броја радијских и телевизијских сценарија. Организовао је 240 ликовних изложби, 45 ликовних колонија и 120 књижевних вечери. Оснивач је и уредник издавачке куће Арт прес у Будви, као и двије хотелске библиотеке и првог професионалног прес центра у Будви. Из богате личне библиотеке поклонио је 1200 књига, као и 100 умјетничких слика разним институцијама, школама, медијским кућама и појединцима.
- Да ли постоји фестивалска представа, концерт, или књижевно вече, које сматрате преломним тренутком у историји фестивала „Град театар“ и због чега?
– Током претходних, готово 40 година фестивала „Град театар“ као једна од најзначајнијих културних манифестација у Црној Гори и поред најбољих намјера организатора, имао је значајне проблеме у реализацији програма. Посебно ратних деведесетих година у окружењу, економским кризама и међународним санкцијама. Али, и у таквим околностима, на будванском фестивалу играле су се представе: „Ослобођење Скопља“ Анита Бербер, „Радован Трећи“ Љубише Ристића и Наде Кокотовић, „Кањош Мацедоновић“ драмске списатељице и редитељке Виде Огњеновић, са Жарком Лаушевићем и Петром Божовићем, „Магбет“, по мотивима Шекспирове трагедије, „Лажни цар Шћепан Мали“ у режији Дејана Мијача, „Бановић Страхиња“ у режији Никите Миливојевића и друге…
Знаменити Трг пјесника представљао је заштитни знак фестивала „Град театар“ и мјесто окупљања и наступа, најзначајнијих пјесника и књижевника из бивше Југославије и свијета. Наравно, ту су и ликовни и музички програм, који се све вријеме традиционално одржавају.
Мислим, да су ове представе и програм давних година суштински утицали на опстанак фестивала „Град театар“, јер се у том почетном периоду Будва, поготово њен Стари град, још опорављала од рана задобијених у разорном земљотресу 1979. године.
- Када бисте морали да издвојите три особе које су највише обиљежиле историју будванског фестивала који слави 40 година, ко би се нашао на тој листи и зашто?
– Био би то дуг списак, али сматрам, да би то били глумац Раде Шербеџија, редитељка Вида Огњеновић и добитник Нобелове награде за књижевност Марио Варгас Љоса.
Велики глумац Раде Шербеџија првих година фестивала играо је у свим представама Љубише Ристића и Наде Кокотовић. Он се сродио са необновљеном Будвом у земљотресу 1979. године и постао атракција за грађане и малобројне госте. Он и данас радо борави и игра представе у Будви.
Туристи у Црној Гори остају 4,4 дана у просјеку, а сваки други спава у Будви
Вида Огњеновић је изузетно допринијела будванском фестивалу са својим представама „Кањош Мацедоновић“, „Трус и трепет“, „Јегоров пут“, гдје се на најбољи начин бавила суштином дјела Стефана Митрова Љубише и некадашњим животом паштровског и будванског краја.
Ту је свакако и свјетски познати писац и добитник Нобелове награде за књижевност 2010. године Марио Варгас Љоса, који је 20. јуна 2015. године званично отворио, 29. фестивал „Град театар“ у Будви.
Још дугујем и себи и читаоцима
- Након бројних објављених књига и новинарских текстова, постоји ли тема о којој још нијесте писали, а сматрате да дугујете себи и читаоцима?
– Мислио сам, са написаних 55.000 новинских текстова и 10 књига различитих жанрова, да сам исцрпио све теме. Али ме живот око нас често демантује и намеће нове и готово нестварне догађаје.
У посљедње вријеме све чешће размишљам, шта се то толико догодило у човјеку да су се у његовој души умјесто љубави, умности и поштовања, уселили злоба и мржња и ту као да више ништа не може да стане. Зашто је у човјеку нестало разумијевања и емпатије и много чега другог, што га чини човјеком?
Пуно сам писао и на ове теме, али сматрам да још дугујем и себи и читаоцима.
- Да данас можете поновити само један разговор, од бројних које сте током четири деценије рада имали прилике да водите са десетинама великих умјетника, са ким би то било и шта бисте питали?
– Била би то без дилеме, јединствена југословенска поетеса Десанка Максимовић, која је у већини својих пјесама, током дугог стварања, пјевала на посебан начин, о љубави и поштовању према људима.
Био сам више пута њен гост у њеном дому у Београду и разговарали смо о њеном незаобилазном пјесништву и књижевном стваралаштву.
Данас бих је поново питао, да ли постоји љубав као некада, да ли је у њеној топлој души још остало простора за љубав и да ли још за љубав има времена, као што је некада писала…
- Колико су сусрети са врхунским ствараоцима утицали на Вас као човјека, а колико као новинара и писца?
– Утицали су много и више од тога. Приликом сваке припреме за разговоре са тим оствареним људима који имају своја значајна дјела, питао сам се да ли ћу бити на нивоу задатка. Размишљао бих о свему, читао њихове књиге и критике о њима, освајао дијелом њихове свјетове, реално схватао колико не знам, али, због тих незаборавних сусрета, освајао слободу и бивао слободан човјек.
Њихов утицај на мене био је огроман и као човјека, новинара, али и писца.
Разговарајући и сакупљајући те бисере по свијету, моје духовно богатство се увећавало и данас са задовољством могу да кажем да сам истински богат човјек.
- Када једног дана неко буде писао књигу о Ранку Павићевићу, коју бисте поруку жељели да пронађе међу свим Вашим текстовима, интервјуима и књигама?
– Хвала Богу на висини. Учити, читати, ићи отворених очију, чисте душе, чинити добро и бити човјек.
Извор: Дан
