Мало је писаца у Црној Гори који одолијевају брзом штампању књига. Потреба да све што напишу под хитно пошаљу штампарији, да се отисне на папир, укоричи и организује промоција, довела нас је до велике најезде књига.
Знамо да чак ни оне освједочено добре књиге не бирају читаоце. Допадају у руке људима који их нити препознају нити цијене. Уз ту књигама слиједи и нова мука. На полицама пријатеља, кумова, комшија, колега књиге знају забасати у лоше друштво. Сложене хрбат уз хрбат с безвриједним књигама чаме постиђене…
Слиједи одломак из приче коју сам написао и објавио 2006. године.
Да ли се та прича о судбини књига уопште и једној интригантној књизи налази међу корицама лоше или добре књиге тешко је процијенити јер у Црној Гори на срећу овдашњег читалишта нијесам био конкурентан по питању објављивања књига. Моје књиге нема на овдашњим полицама да квари друштво књижевном мноштву што књижим као свој допринос обуздавању најезде књига.
*Одломак из приче „Затечен у пролазу“, аутора Ранка Рајковића, из књиге Маневарска музика, „Граматик“: Београд, 2006.
Трагајући за људима који ће их узети за руке, књиге су се обреле на улици. Конкурисале су осталој роби. Препуштене тротоарима груписале су се у колоније. У њима су се измијешале пасмине и жанрови, изукрштали наслови и теме, нагомилали тиражи. Свака књига из мноштва вребала је прилику да пронађе свог човјека и с њиме пут ка тихом и сувом дому.
Ко зна откуда су кренуле професорова и дјечакова књижица и колико дуго су лутале по тезгама тражећи усвојитеља.
Уосталом, свака књига имала је исти циљ – да привуче пажњу. Својим порукама покушавала је разњежити, уплашити, охрабрити, очитати буквицу, наметнути се за савјетника…
На том пољу књиге су се показале као веома способна и прилагодљива врста. Лако су продирале у људска станишта и тамо опстајале без проблема. Довољно је било да се пробије прва књига. Она би означила одређен простор и отворила пут другима. Потпомогнуте међусобним разликама, књиге су наилазиле на разумијевање ускраћеном мноштву других производа. У кратком времену успијевале су да успоставе и прошире своје заједнице.
Потом би наметнуле правило неизоставног пртљага. Нигдје и никуд без књиге.
Послије тога, књигама нијесу могла наудити ни реновирања кућа и станова, ни селидбе домаћина, ни промјене власника, ни природне катастрофе… На њих се мислило и у најтежим тренуцима. Спасаване су, чуване, остављане у наслеђе и аманет.
Није се водило рачуна само о старим, већ су се без имало подозрења прихватале и нове књиге. А оне су долазиле са изненађујућих адреса.
Започети разговори, недовршена читања, прозирна сјећања, усхићености и разочарања, снови праћени знојем – осмјехом такође, халуцинације, унакрсне бесмислице, маневрисање ријечима – будаласто и славодобитно, сирова засијецања пером, закрпе без трага у мјесту и датуму, фини преписивачки штепови… користили су пружене шансе и претварали се у књиге.
У посљедње вријеме књиге су се множиле као градске животиње луталице. Већи број проузроковао је већи прираштај. Било их је све теже избјећи.
Довољна је била мала пукотина да се књига провуче у одређени простор, пронађе подесно мјесто и запосједне га величином свога формата. Положена или усправљена, припила би се уз неку од својих књига, родица и обезбиједила себи сигурност.
Само су се варвари усуђивали кренути у поход на књиге. Уништавали су књиге и њихова легла. Без зазора су гледали словима у очи и мачем пресјецали дуга и мирна раздобља приче. Огњем су чистили попришта. За њима су остајале паљевине и пепелишта, папир претворен у лебдеће честице и једно једино слово. Слово о походу. Међутим, то слово о страдању је било довољно јако да изроди мноштво нових књига и освети се побједницима. Вријеме варвара је прошло а књиге су опстале.
Претпоставља се да су варваре својом лукавошћу преобратиле управо књиге. Промијениле су их, како би сачувале саме себе. Послије нестанка варвара, књиге су одахнуле. Нијесу више имале непријатеља.
Испоставило се, додуше касно, да је недостатак непријатеља постао и највећи проблем књига.
Књиге се нијесу разбољевале, нијесу стариле, нијесу могле бити кастриране, прегажене временом, па чак ни физички елиминисане. Хабање их је чинило вреднијим док је њихово евентуално спаљивање проглашавано највећим светогрђем. Кајање због варварских напада и старих изложености ватри и даље је било свјеже.
