Свакодневни антируски скупови на Цетињу, те шетње зачињене изливима болесне русофобије, буквално се могу описати оном познатом изреком – храни сироту на своју срамоту.
Јер управо је тај дио Црне Горе, то Цетиње, Русија вјековима највише помагала. И хранила. Људи с тог подручја би у одређеним историјским периодима буквално умирали од глади да их Русија није хранила. Само Русија и нико други. И то наши историчари врло добро знају. Зато је такав однос тих Цетињана према Русији, гледано с историјског аспекта, не само ружан и неморалан, већ и перверзан и дегенеричан. Надати се да се ради о понашању мањег дијела грађана Цетиња, иако веома бучног и театралног.
А што се рата у Украјини тиче, замислимо да је умјесто америчких марионета које су се устоличиле 2014. године, у тој земљи била нека друга власт. Која би, рецимо, овако говорила:
„Да, ми желимо бити независна земља и желимо ући у Европску унију. Али, никако не желимо непријатељство с Русијом. Руси су нам најближи народ, велики дио становништва наше земље су Руси, ми ближих од Руса немамо. Зато, нећемо улазити у НАТО нити на било који други начин провоцирати Русију. Нећемо протјеривати већински руски језик. Нећемо протјеривати већинску руску цркву. Нећемо рехабилитовати нацизам. Нећемо спаљивати живе људе у Одеси. Нећемо нападати цивиле у Донбасу и на истоку земље. Трудићемо се да, управо, будемо мост између Запада и Русије, олакшавајући стабилност и економски просперитет Европе.“
Власти у Украјини, од дешавања на Мајдану до данас, радиле су све супротно од наведеног. Омогућавајући САД-у, НАТО-у и западним центрима моћи да изазову рат у тој земљи, тј. испровоцирају руску интервенцију. Већ сам говорио: актуелни сукоб ће довести до успостављања новог свјетског поретка. Нико не може предвидјети његово трајање: оно је условљено константним западним наоружавањем режима у Кијеву, као и руском војном доктрином о што је могуће мањем броју цивилних жртава.
Међутим, ако је трајање актуелног сукоба неизвјесно, његов исход није: Русија у сваком случају мора побиједити. Она је то јасно свима ставила до знања: како се ради о питању опстанка словенске суперсиле, она је спремна употребити и атомско оружје како би осигурала сопствену побједу. Ипак, до таквог сценарија највјероватније неће доћи, имајући у виду и чињеницу да ратне операције у Донбасу и другдје за Русију иду прилично добро. Из свих ових разлога, дубоко је неморално константно увјеравање Зеленског од стране неких западних кругова како „Украјина може побиједити“. Таквим чињењем, „ложењем“ и „паљењем“ хистеричног украјинског руководства од стране Запада, продужавају се времена трајања рата а украјинска војска се шаље у бездан.
Успостављање новог свјетског поретка може имати благотворних ефеката и на нашу малу земљу, која тренутно има колонијални статус и у којој су обесмишљена начела демократије. Ипак, за слободу се првенствено морамо изборити сами. Тако што ћемо, за почетак, без икаквог страха од могућих посљедица, јавно исказати своју вољу, и натјерати сопствене политичке представнике да учине исто. Рецимо, тако што ће јавно подржати Русију, нашу словенску и православну браћу, или што ће макар рећи да су против било каквих санкција против Русије. Ослободимо слободу. Слобода народу.
Пише: Бошко Вукићевић/ЕТОС
