Побједник овогодишњег ФЕСТ-а је руски филм „Господар“ режисера Јурија Бикова, а најдражи филмски фестивал Београђана поново је оправдао очекивања. Ипак, публика се нарочито радује најаваљеном повратку фестивала у легендарни простор Сава центра који се очекује наредне године.
Списак глобалних филмских звијезда које су долазиле на београдски ФЕСТ је дуг и импресиван: Марчело Мастројани, Харви Кајтел, Лив Улман, Бернардо Бертолучи, Софија Лорен, Роберт Де Ниро, Микеланђело Антониони, Џони Деп, Милош Форман, Катрин Денев, Вим Вендерс, Абаз Кјаростами, као и Хана Шигула. ФЕСТ је био занимљив начин да се на културној мапи Европе, Југославија и Београд успоставе као важна тачка, социјалстичка земља и њен главни град у које су водећи филмски умјетници са Запада увијек добродошли.
ФЕСТ је у својој историји, дугој нешто мало више од пола стољећа, прошао кроз барем три дистинктивне фазе. Прва фаза се тиче златног доба СФРЈ. Југославија је водећа земља Покрета несврстаних, социјалистичка земља чији држављани слободно путују и на исток и на запад, па је овај фестивал привилегована филмска смотра у једној посебној земљи. Распадом СФРЈ и настанком СРЈ као заједнице Србије и Црне Горе која ће годинама бити под санкцијама и изолована, ФЕСТ доживљава симболичну и стварну регресију. Напосљетку, падом Милошевићевог режима, укидањем санкција и повратком Србије у глобални поредак, ФЕСТ се враћа на стари колосијек. Све, дакле, испада скоро као симплификација класичне Хегелове тријаде: теза-антитеза-синтеза.
На једном нивоу, ФЕСТ је такмичарски фестивал, а на другом филмска ревија која Београђанима на увид доноси најбоља новија ђела филмске умјетности. Добра слика позиције данашњег Београда и Србије је чињеница да је побједник овогодишњег ФЕСТ-а, који је одржан од 23. фебруара до 3. марта, руски филм „Господар“ режисера Јурија Бикова. Интересантно је да ово није први пут да је Биков награђен најважнијом наградом ФЕСТ-а. Прије девет година, 2015, Биков је такође добио главну награду ФЕСТ-а за свој филм „Будала“.
ФЕСТ је одувијек био међународни фестивал, међутим, посљедњих година је занимљиво да по правилу домаћи филмови, такође, привлаче велику пажњу. Тако је било и ове године. Филм који је приказан на затварању био је „Руски конзул“ Мирослава Лекића, снимљен према истоименом роману Вука Драшковића. Церемонији свечаног затварања претходио је дефиле званица на црвеном тепиху, гђе су се појавили бројни званичници, глумци, редитељи, чланови филмских екипа, чланови жирија, међу којима су били Ивица Дачић, Дубравка Ђедовић Хандановић, Небојша Дугалић, Радивоје Буквић, Влатка Воркапић, Марко Ђорђевић, Вук Драшковић, Мирослав Лекић, Паулина Манов, Светозар Цветковић, Светислав Басара, Дамир Хандановић и многи други.
Политикина награда „Милутин Чолић” за најбољи српски филм у ФЕСТ-овим програмима припала је Марку Ђорђевићу за остварење „За данас толико”. Приликом уручења награде редитељ Марко Ђорђевић се захвалио жирију. „Ових дана добијам пуно порука и атмосфера на премијери је била невероватна. Много ми је драго што филм комуницира са публиком и буди у људима нешто лепо. Овај филм ми много значи и мени се свиђа”, рекао је Ђорђевић. Награду Федора за најбољи евро-медитерански филм у Главном такмичарском програму освојио је филм „Радничка класа иде у пакао” у режији Младена Ђорђевића. Након уручења награде редитељ Младен Ђорђевић каже да је присуство на ФЕСТ-у за њега велика част. „Филм ‘Радничка класа иде у рај’ Елија Петрија из 1971. године је филм са којим полемишем свесно са насловом, реплицирам на тај наслов. Филм сам гледао деведесетих као студент”, рекао је Ђорђевић.
С друге стране, ван контекста награда, били су филмови које српска публика у редовној дистрибуцији још није била у прилици виђети. Један од таквих је „Зона интереса“ Џонатана Глејзера. Критика га је описала као један од најексклузивнијих филмова тренутка, односно као филм о Аушвицу у ком нема ниједне сцене злогласног логора, већ гледамо тих и идиличан живот породице која живи ту поред, уз све оне звуке страхота и дима у другом или трећем плану.
Често је потенциран и филм „Ајлин“ у којем Томасин Мекензи и Ен Хатавеј играју колегинице на послу, али и нешто можда мало више, јер ова млађа је загледана у старију и труди се да оствари конекцију са њом и побјегне од устајалог живота злостављања од стране строгог и лудог оца.
Напосљетку, у свом најрецентнијем филму „Опало лишће“ фински редитељ Аки Каурисмаки наставља своја истраживања љубавних срећа и недаћа. Неко је ефектно рекао да кад би Педро Алмодовар био из сјеверне Европе, нешто мање мелодраматичан, а склонији тугаљивости, онда би резултат био „Опало лишће“. Духовита и несвакидашња љубавна прича дата је у анахроном простору, тако да постаје неважно када и гђе се радња одвија. Тиме Каурисмаки дочарава универзалност потребе за љубављу, али и неспособности да на њу одговоримо. Служећи се неконвенционалним методама, привидно анти-романтичарским (и романтичним), фински редитељ заправо улива посљедњу наду у моћ љубави.
Централна локација овогодишњег ФЕСТ-а био је Дом синдиката. То је сјајна локација, али није Сава центар, који је на неки начин синоним за ФЕСТ. Сава центар је био у процесу обнове, а идуће године требао би бити спреман да поново прима филмофиле. Стога се наредни ФЕСТ већ чека с посебним нестрпљењем.
Мухамер Баздуљ
Извор: П-Портал
