Године 1972, када је Борхес био у својим седамдесетим и потпуно слеп, паметан и озбиљан млади аргентински књижевник по имену Фернандо Сорентино, који је тада имао само тридесет година, преседео је са омиљеним аутором седам поподнева у малој, забаченој просторији у Националној библиотеци и снимао њихове разговоре, „лежерна“ кратка ћаскања, лишена заморних ригидних формата, која су снимљена на траку. Објављени 1974. као Седам разговора са Хорхеом Луисом Борхесом, разговори, који захватају све, од књижевности до политике, нису могли бити у продаји све до свргавања Изабел Перон 1976, а због ауторових политичких уверења која су била против естаблишмента и због искрености са којом је о њима разговарао са Сорентином.
Овде је из тих седам дугих разговора извучена Борхесова мудра мисао о писању. О томе зашто је, како је Џојс Kерол Оутс елегантно рекла, “токсично замишљати идеалног читаоца”, пркосећи тврдњи Мајкла Луиса да свест о постојању публике врши „невидљиви притисак“ на писца, Борхес каже:
Апсурдна идеја: како ће човек писати боље или лошије јер размишља о томе ко ће га читати?
О проналажењу своје сврхе и поверењу у „интуитивно црпљење“ живота и о јин-јангу читања и писања:
Пре него што сам написао и један ред, знао сам, на неки мистериозан и стога недвосмислен начин, да сам предодређен за књижевност. Оно што у почетку нисам схватио јесте да ми је, поред тога што ми је суђено да будем читалац, суђено и да будем писац, и не мислим да је једно мање важно од другог.
О књижевности као капији у стање људског бића:
Верујем у психолошку литературу и мислим да је сва књижевност у основи психолошка.
О томе да се анонимно ауторство не меша са недостатком креативног напора и зашто бајке представљају пример префињеног приповедања:
Сваке године човек чује четири или пет анегдота које су веома добре, управо зато што се на њима радило. Зато што је погрешно претпоставити да то што су анонимне значи да се на њима није радило. Напротив, мислим да су бајке, легенде, чак и непристојни вицеви које чујемо обично добри јер су, преношени од уста до уста, лишени свега што би могло бити бескорисно или досадно. Дакле, могли бисмо рећи да је народна прича много префињенији производ него песма Донеа или Гонгоре или Лугонеса, на пример, пошто је у другом случају дело пречишћавала једна особа, а у првом случају стотине.
О томе да се не треба изгубити у покретима:
Сада више не верујем у књижевне школе. Верујем у појединца.
О предностима писања о историји:
Верујем да писац никада не треба да се окушава у савременој теми или прецизној топографији. Јер ће људи одмах наћи грешке. Или ако их не нађу, тражиће их, а ако их траже, наћи ће их. Зато више волим да се моје приче дешавају на помало неодређеним местима и пре много година.
О Шекспировом јединственом дару:
О Шекспиру пре свега размишљам као о мајстору речи. На пример, видим га ближе Џојсу него великим романописцима, где је лик најважнији. То је разлог зашто сам скептичан према преводима Шекспира, будући да је оно што је најбитније и најдрагоценије у њему говорни аспект, питам се у којој мери се говорно може превести.
О томе зашто је слободни стих изазовнији за писање од метричке поезије, при чему прво личи на поетску опомену Буковског да је једино вредно писање оно које „излази из ваше душе као ракета“:
Теже ми је да пишем слободним стихом. Јер ако не постоји нека врста унутрашњег нагона, то се не може учинити. С друге стране, коришћење обичног метра је ствар стрпљења, примене… Kада једном напишете један ред, приморани сте да користите одређену риму, а број рима није бесконачан; риме које се могу користити без несклада су малобројне… Односно, када морам нешто да смислим, ја смислим сонет, али не бих могао да измислим песму у слободном стиху.
Борхес дефинише и шта књигу чини безвременом:
Безвремена књига (…) била би једнако вредна дивљења да је објављена сто година пре или да је објављена сто година касније. То је књига која се може дефинисати само својим савршенством.
О томе зашто експлицитна тежња за престижем нарушава интегритет писања и како комерцијални притисци комодификују литературу:
Могуће је да има утицаја то што је књижевност сада комерцијализована на начин на који никада раније није. То јест, чињеница да људи сада говоре о „бестселерима“, да мода има утицај (нешто што се раније није дешавало). Сећам се да када сам почињао да пишем, никада нисмо размишљали о успеху или неуспеху књиге. Оно што се сада зове „успех“ у то време није постојало. А оно што се зове „неуспех“ узимало се здраво за готово. Писало се за себе и, можда, како је Стивенсон говорио, за малу групу пријатеља. С друге стране, сада се мисли на продају. Знам да постоје писци који јавно објављују да им је изашло пето, шесто или седмо издање и да су зарадили толико и толико пара. Док сам био млад, све би ми то изгледало потпуно смешно, изгледало би невероватно. Људи би помислили да писац који говори о томе колико зарађује на својим књигама имплицира: „Знам да је оно што пишем лоше, али то радим из финансијских разлога или зато што морам да издржавам своју породицу.” Тако да на тај став гледам скоро као на вид скромности. Или обичне глупости.
О поверењу према свом унутрашњем компасу за заслуге, у књижевности и у животу:
Верујем да кад год неко греши, зна да греши. Ипак, он то ради. Верујем да нико не сматра сопствено понашање узорним. А то важи и за књижевна питања.
О писању и старењу:
Да бих доспео до тачке у којој пишем мање или више неоптерећено, мање или више пристојно, морао сам да напуним седамдесет година.
О савету који му је отац дао о томе када да не послуша савет:
Мој отац ми је дао тај савет. Рекао ми је да много пишем, да много одбацим и да не журим са штампањем, тако да је прва књига коју сам објавио Fervor de Buenos Aires заправо била моја трећа књига. Отац ми је рекао да ће, када сам написао књигу за коју сам оценио да није сасвим недостојна објављивања, платити штампање књиге, али да свако гледа себе и да не треба никога да питам за савет.
О мерљивости књижевних вредности:
О писцу увек треба судити по његовим или њеним најбољим страницама.
О његовој несклоности према романима, форми за коју је Борхес веровао да ће на крају изумрети, и предности кратких прича:
Никада нисам размишљао о писању романа. Мислим да бих, када бих почео да пишем роман, схватио да је бесмислен и да га не бих завршио. Можда је ово изговор који је измислила моја лењост.
(…)
Суштинска предност, како је ја видим, јесте што се кратка прича може сагледати једним погледом. С друге стране, у роману је консекутивност уочљивија. А ту је и чињеница да дело од три стотине страница зависи од попуњавања, од страница које су само везе између једног дела и другог. С друге стране, могуће је да у краткој причи све буде суштинско, или мање-више битно, или — да тако кажемо — да изгледа суштински. Мислим да постоје Kиплингове приче које су густе као роман, или Kонрадове такође. Истина је да нису прекратке.
Kада се Соррентино супротставља Борхесовој наводној лењости – што је недоследна идеја с обзиром на његову плодну књижевну продукцију – аутор одговара узвишеном тврдњом да се креативни рад никада не доживљава као рад и, у мери у којој је „лењост” избегавање рада, најбољи начин да се избегне посао је да живите од онога што волите:
Видите, рад писца је производ лењости. Рад писца се у суштини састоји од одврац́ања мисли од ствари, од размишљања о нечему другом, од сањарења, од тога да не хрли да спава, већ да замисли нешто… А онда долази право писање, и то је његов занат. Односно, не мислим да су те две ствари неспојиве. Осим тога, мислим да када неко пише нешто што је мање-више добро, не осећа да је то напоран посао; човек осећа да је то облик забаве. Облик забаве који не искључује употребу интелигенције, као што то не искључује шах, а шах је игра коју јако волим и волео бих да знам како да је играм – одувек сам био лош шахиста.
Пред крај завршног интервјуа, Борхес свом саговорнику даје Лавкрафтов савет писцима у повоју и дели с њиме и своју мудрост:
Ја бих том измишљеном младом човеку саветовао да проучава класике; нека се не труди да буде модеран, јер вец́ јесте; нека не покушава да буде човек из друге епохе, да буде класичан писац, јер то, несумњиво, не може бити, пошто је непоправљиво млад човек XX века.
Његове завршне речи баве се креативношћу, старењем, надом и наслеђем:
Верујем да се не сме губити нада ни после педесет година. Осим тога, човек се учи и на јаким критикама, зар не? Мислим да сам починио све могуће књижевне грешке и да ће ми та чињеница једног дана омогућити да постигнем успех.
(…)
Слика о себи коју ћу оставити кад умрем — већ смо рекли да је то део песниковог дела, можда и најважнији — не знам тачно шта ће бити, не знам да ли ће на мене гледати попустљиво, равнодушно или непријатељски. Наравно, то ми је сада мање важно; није ми важно шта сам написао, већ шта пишем и шта ћу написати. И мислим да се тако осећа сваки писац. Алфонсо Рејес је рекао да се написано објављује како би се избегло да се читавог живота то исправља: човек објави књигу да би је оставио за собом, објави књигу да би је заборавио.
Седам разговора са Хорхе Луис Борхесом је ризница увида, а њену магију најбоље је представио сам Борхес у прологу, написаном 13. јула 1972:
Парадоксално, дијалози који се одвијају између писца и новинара мање личе на сесију питања и одговора а више на неку врсту интроспекције. За онога ко поставља питања, она могу бити задатак који није потпуно лишен замора и досаде; за саговорника су попут авантуре у којој га чека нешто скривено и непредвидиво. Фернандо Сорентино познаје мој радове — хајде да употребимо тај израз — много боље од мене; то је због очигледне чињенице да сам их ја писао само једанпут а да их је он прочитао много пута, што је чињеница која их чини мање мојим а више његовим. Док диктирам ове редове, не желим да умањим његову љубазну проницљивост: колико ме је поподнева, говорећи лицем у лице, водио, као ненамерно, до неизбежних одговора који су ме касније зачудили и које је, нема сумње, припремио.
Фернандо Сорентино је, једном речју, један од мојих највеликодушнијих проналазача. Желим да искористим ове редове да му искажем своју захвалност и сигурно пријатељство које године неће избрисати.
Текст: Мариа Попова
Извор: themarginalian.org
Превод: Данило Лучић/glif.rs
