Слушам поучну емисију на црквеном радију о животу Светог Василија Острошког. Каже се да га је завладичио српски патријарх у 17.вијеку. Па се каже да му је службу написао српски патријарх у 18. вијеку. Па му је мошти пресвукао српски патријарх у 20. вијеку…. И сад, зато што ДПС више није на власти, српски патријарх је окупатор у Острогу. Или незвани гост. Или – узурпатор!
Гледам и читам оркестрирану пљувачину са анти-медија ( анти-Антене, анти-Аналитике, анти – ЦДМ… и сл. ) на новог премијера Црне Горе Дритана Абазовића, због тога што је био у Острогу код српског патријарха и што је изразио жељу да се уговор између државе ЦГ и СПЦ већ једном потпише.
Те, зашто је ишао „у госте“ патријарху на територији државе чији је предсједник? Те, зар ће потписати уговор са СПЦ и тако предати црногорско духовно и културно благо другој држави? Па још – „и послије Здравка – Здравко“… опет црква, Острог и сл… у, замислите, секуларној држави?
Мислим да на једном острву у неком океану још има људождера! Дакле, људи обично и углавном не једу друге људе, али тамо на том острву – једу! И тешко ће се ту шта промијенити. Зато је то острво изоловано од других територија. Нити ко нормалан иде тамо, нити они, господа људождери, напуштају острво. Ваљда им је тамо – савршено!
Е дакле, у свим нормалним земљама свијета окупатором се сматра страна војна сила, униформисани грађани друге државе који насилно запосједну нашу територију. Против тога се боримо оружано или гандијевски – али се боримо. У неком најширем смислу окупацијом би се могло назвати и неко софистицирано медијско, културолошко дјеловање, без униформи и оружја – али морамо остати на терену утицаја, грађана из друге државе на ову нашу. Да бисмо говорили о окупацији.
Мислим, тако је то на свим територијама и острвима свијета осим овдје у Монтенегру. Овдје људи који су управо изгубили власт и који око себе окупљају своје идеолошке и финансијске присталице окупаторима сматрају грађане сопствене државе! Окупаторски су им симболи сопствене историје, и окупационе су им оне инститиције које велики број њихових суграђана сматрају својим светињама. При том се ти грађани „окупатори“ у потпуности владају по свим прописаним законима и нормама дрзаве Црне Горе. Али људождери шкрипе зубима и спремни су да их поједу. Јер – не мисле као они.
Слушам поучну емисију на црквеном радију о животу Светог Василија Острошког. Каже се да га је завладичио српски патријарх у 17.вијеку. Па се каже да му је службу написао српски патријарх у 18. вијеку. Па му је мошти пресвукао српски патријарх у 20. вијеку…. И сад, зато што ДПС више није на власти, српски патријарх је окупатор у Острогу. Или незвани гост. Или – узурпатор!
Ако Абазовић, у својству црногорског премијера, потпише уговор са СПЦ – пренијеће духовно благо ове државе у власништво Србије… плачу са анти- Антене. Црногорског реиса је „устоличио“ министар турске владе; барског бискупа – изасланик Ватикана… па нико не покреће питање опасности које уговори са Католичком црквом и Исламском заједницом носе у погледу власниства других држава над црногорским џамијама и катедралама. А СПЦ хоће исти такав уговор какав имају други. Нико „људождерима“ са анти- ЦДМ да објасни како овакав уговор, све и да хоће, не може преписати ничију имовину никоме, без суда и пресуде. Никако да острвљени „острвљани“ схвате да будући уговор СПЦ и ЦГ, није Пажинов „анти-закон“ који би лако црквену имовину преписао другим адресама без суђења. Али, ако би им се то објаснило, онда не би имали разлоге да једу оно сто људи не једу: друге људе…
Лијепо им Абазовић објашњава да као премијер секуларне државе може и мора да обилази села, брда, долине и кањоне… па и манастире у којима, по важећим црквеним канонима, столују црквена лица. Не вриједи. Они би најприје појели патријарха, митрополита и остале монахе… па би онда расправљали о томе чему служе црквени објекти у секуларној држави.
Остаје дакле да се види, хoће ли „острвљани“ појести Дритана, или ће прије тога њему успјети да им објасни да живимо у грађанској држави, равноправних грађана, одвојених световних и духовних институција, садржајног и комплексног историјског насљеђа и једнаких шанси за све.
Милија Тодоровић
