Састанак Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду је изазвао геоекономски земљотрес – баш као и Путинова последична најава делимичне мобилизације и референдума у четири украјинске области, што ће готово сигурно довести до њихове брзе интеграције у Русију. Последице се осећају свуда, али нарочито у Вашингтону и Бриселу. Сви чекају да виде шта ће се догодити следеће.
Запад је врло ограничену руску интервенцију у Украјини – специјалну војну операцију – назвао „инвазијом на Украјину”, што она није била (по овом критеријуму је и руска подршка у Сирији представљала инвазију).
Као и њен сиријски прототип, СВО је замишљена као минимална руска војна подршка која је требала да подстакне и убрза споразум по смерницима договореним у споразуму Минск два. Сличност украјинске СВО сиријској интервенцији јасно указује да је њен циљ био политичко решење, што се готово и догодило током мартовских преговора у Истанбулу – да би на крају било саботирано од стране Велике Британије и САД.
Међутим, може се претпоставити да, опредељујући се за тако ограничену интервенцију, руска висока команда није рачунала да ће Кијев бити спреман да жртвује толико живота својих војника у одбрани неодбрањивих позиција, као ни да ће Запад тако безрезервно пребацивати новац и оружје кијевским снагама. Не ради се само о новцу и оружју: Запад је ескалирао своје психолошке операције и преваре до незабележених нивоа који се граниче са фантастиком. Медији су преплављени причама о слабом напретку „инвазије” и тврдњама да су то докази руске слабости и пропасти.
Путинов гамбит
Све ово заједно представља суштинско и смишљено опредељивање за креирање наратива у односу на стварну стратегију, што је довело Вашингтон до позиције да је данас сатеран у опасан угао. Другим речима, спори темпо руске офанзиве у суштини је требало да обезбеди минимализовање разарања за цивиле и инфраструктуру – као и време обема странама да дођу до закључка како су неопходни преговори пре него што ситуација постане егзистенцијално угрожавајућа, за једну или другу страну. Нажалост, пропаганда која је преплавила медије је била јако успешна – активирајући дубоке наслаге и неуралгичне тачке русофобије – да су западни лидери постали таоци измишљене инсценације о „успаниченој, посрнулој и слабој Русији”.
Дакле, у контексту овако непријатељских потеза, Кремљ је коначно одлучио да инкорпорира делове Украјине који су у културолошком смислу руски. То је ризичан потез. Логика је јасна: Конфликт ће у том случају или морати да буде обустављен, будући да ће Москва ове анектиране територије бранити као „мајку Русију” – што подразумева да ће, у случају да Кијев настави са нападима на ове територије, бити употребљена максимална сила. Или, алтернативно, Запад ће морати да ескалира. Путинов гамбит подразумева или крај конфликта, а тиме и претње од нуклеарног конфликта, или наставак (проблематичног) НАТО рата против Русије који води ка директнијем ризику од нуклеарног рата. На Бајденовом тиму је да направи избор.
Међутим Бајден – иако говори да не жели рат против Русије и да неће допустити да се то догоди – воли да флертује са идејом да је „наша демократија” нападнута. „Имамо обавезу, дужност и одговорност да бранимо, чувамо и штитимо нашу демократију”, поручује он. Бајден не мисли генерално на демократију као такву, већ специфично на америчку либералну хегемонију (односно „нашу демократију”), чија склоност ка вечитим ратовима у иностранству је под нападом – не само у Украјини, већ и у Самарканду, где евроазијски џинови попут Кине, Индије, Русије, Пакистана и Ирана интегришу своје економије на нови ниво и обећавају стварање ривалског трговинског и комуникационог система (у односу на доларски).
У недавном говору у Филаделфији, Бајден – говорећи на језивој бини у Сали независности – проширио је списак претњи „нашој демократији” како би упозорио на другу врсту терора, ближег домаћем терену – терора који персонификују Доналд Трамп и МАГА републиканци који „заступају екстремизам који прети самим темељима наше републике”. Арта Моени и професор Кармент тврде да је америчка политика прешла пун круг: од Бушовог иницијалног упозорења спољном света, рата преко тероризма и формуле „С нама или против нас” – до Бајденовог ратног митологизовања демократије за партијске сврхе.
Две стране медаље
У широј слици, рат Бајденове демократије против аморфног спектра МАГА фашизма на домаћем терену и његов прокламовани циљ да порази аутократије у свету су заправо две стране исте медаље. Ова доктрина заробљава све стране спектра тако што их лажно изједначује: ако се супротставиш либерално интервенционистичкој политици естаблишмента (на пример у Украјини) бићеш етикетиран као „екстремиста” или чак „издајник” – као што је етикетиран мађарски премијер Виктор Орбан у Европском парламенту када је у расправама унутар ЕУ стао на руску страну. Или: заложи се за поштовање грађанских права и правично суђење за учеснике шестојануарских демонстрација у Вашингтону, и опет си означен као неко ко је на истој страни са Путином.
Ствар је у следећем: Бајденова администрација још увек исказује одлучно јастребовске ставове кад су у питању задаци свргавања Путина, одбране Тајвана, обуздавања Ирана и спасавања „наше демократије”. Он користи ово наметање егзистенцијалног оквира да нападне америчке политичке противнике код куће, и да примора Американце да подрже његову агенду, односно „битку за душу” Сједињених Држава услед „изазова нашег времена” (аутократије). Али стављањем свега овога у исти контекст он себе онемогућава да одустане од само једног циља, јер би тиме поткопао своје шансе да оствари друге циљеве.
Може ли Бајден себи допустити да се рат у Украјини заврши под условима који фаворизују председника Путина а да то не буде схваћено као смањивање шанси да се победи у рату против трамповског „ауторитаризма”? Да ли је Бајден заробио сам себе својим „паметним” изјавама, којима је створио очекивање да ће Путин изгубити у Украјини? Па ипак, остаје питање хоће ли ризиковати нуклеарну ескалацију како би одржао идеолошку равнотежу.
Моени и Кармент примећују: „Ова логика је постала оперативни принцип иза нечега што бисмо могли назвати ‘Бајденовом доктрином’, за коју се очекује да буде представљена у следећој Стратегији националне безбедности актуелне администрације. Она предвиђа да је борба за демократију непрекидна, тотална и свеобухватна. Односно да је неутралисање наводне фашистичке претње на домаћем терену, коју персонификују МАГА покрет и бивши председник Трамп, део шире апокалиптичке борбе за одбрану либералног међународног поретка у свету”.
Запад је дубоко срастао са својим илузијама. Бајденова „доктрина” би могла доживети дебакл.
Извор: almayadeen
